Podeli
kolumna Maje Uzelac
Maja Uzelac, Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Postoje ti Hopi Indijanci. Ili su, verovatnije, postojali. Nisam upratila baš kad ih je tačno D civilizacija satrla zajedno sa svim onim što su predstavljali, ali u lingvistici - a to je jedna od mojih postojbina - oni figuriraju kao nemaoci reči koje označavaju prošlost, sadašnjost ni budućnost plus glagolskih oblika koji bi to pratili. Za Hopi Indijance, ukratko, vreme nema početka ni kraja i rasteže se i skuplja kao žvaka, harmonika ili kao pesnica, već prema ličnom doživljaju. To je, manje ili više, i ono što nam na tu temu fizika poručuje.

To je ujedno i ono što se meni ovih dana događa. U glavi, neke stvari koje su bile juče deluju već kao prošle nedelje. Neke koje su se odigrale pre godinu dana smeštam u davnu prošlost, rekla bih da je bilo šest ili šesnaest godina od tad. A nešto slično, što se zbilo tri meseca potom, deluje mi kao pre mesec dana.
Poslagala sam tajmlajn u glavi kako mi je logično iznutra. Prema onome što osećam. Ne prema onom što kaže sat ili kalendar.
Ja sam greškom preživela Hopi Indijanka.

Vidim da deca rastu i da se godišnja doba smenjuju; istina, ne onako jasno kao nekad pre. Oko sebe imam hroničare, ljude koji pišu datume na zajedničke događaje i spremno ih izvlače ako bilo ko pita. Oni su čuvari kontrole i regulatori razuma u mom Hopi životu koji se otima kontroli.

Ali, ono što hoću da kažem, to je – nije sve to baš sada slučajno. Ja nisam luda ni neodgovorna, nisam zanesena ni odlepila. Ovo vreme u kom smo – jeste. Konstrukt prostorvremena koji civilizacije većinski sprovode s uspehom od početka sveta za koji znamo, sad se ljulja poput Nojeve barke u koju se spakovalo previše jbnih vrsta.

Koliko dugo još, kroz pustinje i prašume modernog straha i terora, panike i ludila, ova planeta planira da traje, mi to ne znamo.
Ali ono što možemo, to je da trenutke koji nam znače produžimo beskonačno, časove koji nas lome, nanotehnologijama kojima vladamo, skratimo na piksel koji prozuji. Možemo da se suočimo s pojmovima koje uzimamo zdravo za gotovo i da ih razbijemo na atome, pa presložimo. Možemo da iskoristimo sve što imamo da što duže preživimo. A dužina je, kao i sve drugo, u glavi. Sve što imamo je još jedino tamo.

Možda je prošlost pogrešna, možda budućnost ne postoji, ali sadašnjost, to je nešto što treba tretirati ozbiljnije nego ikad. Život je skup raznih sadašnjosti.
Pratiti obaveze na papiru i pomoću strelica. Ne planirati dugo unapred. Ne računati na sutra. Svaku lepotu razlomiti i multiplicirati, osvojiti, svaku bitnost tako sačuvati. Svaki užas sastrugati, spaliti i sahraniti.
Vratiti se u doba koje nije tretiralo život i planetu kao nešto što čoveku pripada. Jer, prosto, nije se tako ispostavilo.
Ne pripada nam.

Ako nam se čini da gmazovi koji ovih dana sve kontrolišu to ne znaju, potpuno smo u pravu. Ali to ne znači da neće saznati, možda i na najgori od načina.
Dotle, zatvorimo oči i dajmo im strašno malo prostora i još manje vremena.
Dajmo svemu onome što nas raduje mnogo više.

Jedina strategija samoodržanja godine 2020. za koju znam.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Vaš komentar