Možda država ne želi da nas čuje žive, ali mrtve niko ne može da nas čuje, zato moramo da govorimo.

Svet ključa, kipi na sve strane, dok kao na ekspres loncu, nema ko da malo skloni onaj pipak, pisak, đoku da izađe para, da lonac ne eksplodira. Nemam ekspres lonac jer ga se plašim, i uvek su njime rukovali neki drugi ljudi u mom životu. Plašila sam se da će da mi eksplodira u facu čim mu se približim, da će ona para da mi sprži lice. Tada sam bila mlada majka, nisam htela da rizikujem i izložim se velikoj opasnosti kao što je ekspres lonac – oružje znalaca u kuhinji ili onih žena „ma staviš to sve u ekspres lonac i mirna si“. Mirna? Sa potencijalnom bombom u kući? Neka hvala.

Za mene je svet danas ekspres lonac, a do nedavno sam samoj bila bomba koja će možda da eksplodira, ne zna se. Svaki dan kad se probudim i kročim nogom u svet, osetim napetost kao da sam u kući sa loncem koji ključa, ključa, ključa.

Gledala sam ovih dana, neki ljudi gule sebi kožu u Srbiji da dokažu da su belji nego što jesu, neki drugi da su pesnici, mnogo njih je dokazivalo pesnička umeća i znanja, izdigli su se iznad prašine u kojoj su ostali smrtnici koji ipak znaju samo da recituju. Da ne bude da ne naučimo neku lekciju usput, dok lonac ne eksplodira, a to je da su neki uvek bolji, moralniji, kulturniji, i eto na prste mogu da se prebroje, a svi ostali, svi ostali su pretnja srpskim građanima i građankama osim prave pretnje u njihovim dvorištima – demonstranti u Americi, Kinezi, levičari, starlete, trep, rijaliti, obrnuti rasizam koji ne postoji, migranti, Romi koji se ne razboljevaju od istih bolesti kao i mi.
Ipak, u Srbiji postoji taj strah koji je nepobediv.

Pojedini prestravljeni muškarci tumaraju po RL i internetu tražeći spas od žena koje će uništiti srpski muški rod. Oni jesu za prava žena, ALI sve dok na poslu i u kući i na ulici mogu da ih ućutkuju, vataju za dupe, prete im, govore im šta da misle, da su glupe, da nisu vredne dovoljno. Velika gospoda se plaše da će muški rod da ostane bez testosterona ako se ovo sa feminizmom nastavi, da će ružne feminističke lezbače da im unište porodice, kako ih oni, neki najbolji očevi na svetu, nazivaju dok vodaju svoje ćerke za ručice.

Marija Lukić je bila nekad ta mala devojčica i ćerka koja je držala tatu za ruku, ili nije. Tog 8. marta 2018. ona je ustala i digla glas protiv zlostavljača Jutke i dan danas država stoji iza tog čoveka, jer ni danas, 10. juna, 2020. Jutka se nije pojavio u sudnici, a postoje dokazi da je čovek u kampanji, ne u sudu. To sve može da stane u par reči. Kako se država odnosi prema slučaju Marije Lukić i kako podržava Jutku, tako će biti sa svakom od nas, u to budite sigurni. Nemamo zaštitu, niko nas neće odbraniti, država nikada neće biti na našoj strani, država nas prezire jer smo otvorile usta, jer imamo jezik, jer smo progovorile. Možda država ne želi da nas čuje žive, ali mrtve niko ne može da nas čuje, zato moramo da govorimo. A mi smo žive. Zato je Marija meni važna, i Slavici, i Snežani, i Vesni, i svim zlostavljanim Marijama u Srbiji.

Mi ćemo je štititi, nećemo ćutati, pustićemo jezičine, jer je skoro svaka žena u Srbiji doživela neki vid zlostavljanja. Neke su imale priliku da se suoče sa zlostavljačima, neke nikada. Za muškarce kojima nije jasno, zamislite da vam neko zlostavlja ćerku, i da ona ćuti o tome godinama i ne sme da vam kaže, boji se da joj nećete verovati, da ćete misliti da izmišlja, da joj se učinilo, da ni ne zna šta joj se dogodilo. Ta ćerka će porasti u ženu, vi i dalje nećete znati, ali ćete se pitati šta joj je, zašto je sebi uništila život, zašto pije, zašto je takva kakva je, a mogla je bolje. Pogledajte u te ćerke, verujte im, zaštitite ih, pitajte ih, ne dajte da završe prebijene, nesrećne ceo život, ili mrtve.