Piše Magda Janjić: Halo tata, šta ima?

Danas mi je 18. dan samoizolacije. Po novom, imam još deset dana. U međuvremenu, u Srbiji, poznati vetar je zaduvao i doneo nam miris nekih drugih, prošlih vremena.Sa privođenjem novinarke Nova.rs Ane Lalić, i atmosferom “mediji koji nešto zameraju predsedniku, mrze i rade protiv zemlje i građana” setila sam se svog tate i demonstracija 1996. godine. On je tada radio u PKB-u, i išao je na demonstracije, prestao je da kupuje Politiku i zakleo se da je više nikad neće kupovati. Ja sam išla u srednju školu, bežala i odlazila na proteste, on mi je govorio da nemam pojma ni o čemu, tako je i dan danas, elem, tog jednog dana, bilo je jako hladno i on se spremao za protest.Živeli smo u Besnom Foku, trebalo je ići prevozom, a to je značilo sat i po do dva, ili su se organizovali nekako kolima, obukao je neku zimsku jaknu, pa preko gunj, a na glavu je stavio neku improvizovanu kapu od crne plastike. Izgledao je smešno, što se nikad ranije nije događalo, nije bio taj tip koji je želeo da izgleda smešno. Kada sam ga pitala gde će takav, nasmejao se i rekao: “Što, šta mi fali, ma pusti me u pm.” Otišao je ponosno sa svojim tadašnjim kolegama iz PKB-a. E, on je bio ubeđen da će tada nešto da se promeni. Danas njegove kolege predvode protest radnika PKB-a, javljaju mu šta se događa, on odmahuje rukom, vidim da se ne nada ničemu. I taj ne veruje nikome više. Sad mu je predsednik Donald Tramp za koga nije glasao, u stvari nije uopšte glasao.Čujemo se tako, pa redovno, rekla bih. Otkad traje pandemija, zove češće, iako, kako kaže, “ne razume u čemu je tolika frka”. Naši razgovori preko vajbera su uvek skoro identični i ja sam blago iznervirana posle svakog. Epilog je da je u Americi gore nego ovde, da ja nemam pojma ni o čemu, kako ja mislim da tamo cveta cveće, eeee kad bih ja znala, nema posla, kako su deca. najvažnije je da ja radim, da svi radimo, i on do penzije, pa da se vrati…Otišao je pre 14 godina, sad ima 63 godine, u najboljim godinama, ovde čak ne bi bio u izolaciji i tačno znam šta bi radio da je tu. Ne bi poslušao nijednu naredbu, ja bih se nervirala. On bi bio na Dunavu tamo kod Besnog Foka, pecao bi, kuvao bi gulaš sa ortacima, pio pivo i zajebavao se. “Ove” bi terao u tri lepe, i vodili bismo iste razgovore kao i preko vajbera samo bez Amerike. Mogao bi da mi popravi veš mašinu, i još svašta, jer je električar, to radi i tamo, instalacije, popravke. Radi sa Irancima, Meksikancima, Poljacima. Prvo čudo prirode kada je sleteo u LA bili su mu homoseksualci koji se ljube u kafićima, nije mogao da veruje, i bio je fasciniran veličinom grada kada je prvi put sletao u njega.Kaže mi pre neki dan, kada sam ga pitala, da su Srbi u LA opušteniji nego Amerikanci, da se čuje, pa čak i viđa sa njima. Amerikanci kupuju najviše zamrznuto, vodu, meso i oružje. Kaže da ga čudi zašto kupuju oružje, a ja se setim kada su na Floridi molili ljude da ne pucaju na uragan, ali me je mrzelo da mu objašnjavam. Do pre desetak dana je išao na posao redovno, ne znam kako je danas, vrlo je zadovoljan što nema gužve na autoputu. Još mi je rekao da kad vidi nekoga na ulici da kašlje ili kija, on ga “otera od sebe ili beži.” Tu ja sad već ne mogu da zauzdam smeh i suze u isto vreme, jer mi govori da to mnogi tamo rade, i sad ja zamišljam tu sliku i njega, i vraća mi se ona slika sa kapom od plastike i kako bi to sve funcionisalo ovde u Srbiji i da li bi i ovde improvizovao i napravio sebi ipak masku, specijalnu, jer on zna šta najbolje štiti od virusa ili bi me ubeđivao da kad se zapali roštilj, dim otera i ubije sve.Na kraju sam ga pitala da li se plaši virusa, i odgovorio mi je: “Ne, ne mogu da se plašim nečega ili nekoga što ne vidim. Mrzim Coronu...volim Heineken!!!”Moj otac mene zajebava, kao što vidite. Ali i sve ostale. i da li znate koliko je takvih...roditelja? Mnogo. Ima nas ovakvih i onakvih, moj tata je ovakav, ne veruje odavno nikome, nažalost. A još nema ni 65, i još nije počeo da pravi "prave" probleme, da se krije, da beži iz kuće, da se farba u crno, nego me samo izluđuje na daljinu.Čeka nas oboje sudar svetova i ubeđenja, čarki, ljubavi, kulturoloških šokova i smeha kada se nenaoružan vrati u njegov Besni Fok.