Na Čarobnom bregu mačke i mačori kolo vode još se puni Mesec - vrbopuc ih udario u glavu. Pare se ko ludi. Njih petorica mačora važni se šetaju po kraju. Bukvalno izgledaju kao "Spajs Girls". Samo da ih Riđi ne napusti, kao onomad što Džindžer ostavi u nevolji - dve Melani, jednu Poš i onu plavu.

Čekanje. Čekić. Neizvesnost. Nemir. Isprekidan san.

Plima predosećaja kako će sve krenuti naopačke.

Oseka optimizma da će rezultat ipak biti povoljan.

Da li zvoni levo ili desno uho?

Da li će biti dobar ili loš glas?

Da li te svrbi desni ili levi dlan?

Hoćeš li dati ili dobiti?

Šta možeš da radiš dok čekaš važan poziv?

*

U vreme analognih telefona – proverali smo da li je dobro spuštena slušalica.

Čuje se ono „Tu Tu Tu“. Padne kamen sa srca.

Linija je uspostavljena još samo da zazvoni.

Ajde bre više – zvoni! A, on neće – iz inata.

Onda se zahvaljuješ Kosmosu što nemaš dvojnika.

O, da, postojali su dvojnici telefonski, baš kao što su postojali par i nepar dani za vožnju automobila. Okretala se i nula da bi se sagovornik bolje čuo.

A mlela se i kafa samostalno u – samiški.

Tako se tepalo supermarketu. Samiška.

Bakalnica je bila nešto sasvim drugo, do nje se išlo i u patofnama.

*

Nosile su se svilene čarape na popravku ako ode šav, a i kišobran u slučaju da se pokvari imao je svog majstora.

Stvari su se popravljale.

Stvari su se čuvale.

Doneseš konzervu Fante ili Koka kole – popiješ, opereš i onda obrežeš gornji deo i tu stavljaš olovke i penkala.

Penkala su bila mnogo važna. I ona se nisu pozajmljivala jer svako penkalo navikne na rukopis svog vlasnika. Neko pero jače pritiska, a neko ima lakšu ruku.

Stanovništvo se delilo na one koji koriste crno i na one koji koriste plavo mastilo.

*

O ovome svemu mislim dok čekam. A čekam danima.

Čekam jedan od onih poziva koji menjaju sve – što bi pesnik rekao.

Poziv – poput šestice u „Čoveče, ne ljuti se“.

Da li ulaziš u igru ili će pak tvoji pioni ležati još neko vreme pored table.

I tako dok čekam rastrzana između očaja i nade krenem da spremam Pudrijeru u kojoj živim u Voćnjaku.

Stekli su se vremenski uslovi za pranje prozora.

A i zimi se vidi kraj – na meniju je i sređivanje ormana.

*

Muzika je glasna sa radija.

Sve je spremno da „neizdrž“ smeni umor.

Fizički rad je keva – kažu mudri ljudi.

I optimistično krenuh u tu misiju – kada česma ostade u ruci i usledi prava mala kuhinjska POPlava.

Na radiju je bila ljubavna pesma uz koju se nekada plesao stiskavac.

*

I tako dok sam izlazila na kraj sa vodom i natopljenim peškirima – uspela sam da se setim kada sam prvi put zaplesala stiskavac.

Bila je to, čini mi se 1980. Išli smo u bioskop da gledamo hit film – „La Boum“ (Žur).

Francuska tinejdžerska romantična komedija zahvaljujući kojoj su se svi dečaci pozaljubljivali u Sofi Marso.

Tada sam otkrila jednog od svojih najomiljenijih kompozitora Vladimira Kozmu koji je u ključnu scenu filma uvrstio evergrin – „Reality“, Ričarda Sandersona.

*

E, uz tu „Reality“ šećerlemu plesali smo stiskavac.

Pride, sekle smo i šiške da ličimo na Sofi i sanjale o tome da imamo baš kao i ona vokmen.

Željena marka beše „Soni“.

Onaj važan poziv koji čekam odjednom je prešao u drugi plan.

Krenula je potraga za majstorom.

Pouzdanim i efikasnim, a važno je i da ne dere sa cenama, naravno.

Kao što možda (ne) znate, ali doći do dobrog majstora u ovom gradu je žanra – „(ne)moguća“ misija.

Svi su poput doktora emigrirali i žive lepo od svog posla tamo negde u uređenim sistemima.

Jedno celo prepodne jurcala sam preporuku i sad duplo čekam.

Pored („The“) Poziva, čekam i maestra za vodoinstalacije.

Prvi slobodan termin mu je u ponedeljak.

*

Po FengŠui-u voda u stanu su emocije.

I ima logike, s obzirom da sam pred nervnim slomom od čekanja – moralo je nešto da eksplodira. Sva sreća pa mi je pukla česma od nestrpljenja, mogao je i da me lupi šlog.

Tako da sam super prošla.

Danas je nedelja. Ni Poziv ni Majstor neće doći.

Danas odmaram od čekanja.

Dunav zove. Reka nosi sve. Penjem se uzvodno.

Na početku je prljav, neopisivo, ali kako je sve manje ljudi tako i on postaje plavlji.

I u meni sve prestaje da tutnji, bar danas.

A kakva ste vi čekalica? Eksplozivna ili strpljiva?