5
I, tu smo u septembru. Još dvadeset dana i stiže Gospođica Jesen u tačno dva sata i četrdeset tri minuta. Popodne. Imamo šansu za popravni iz leta koje je svojim toplotnim udarima učinilo da se osećamo poprilično izmoždeno i iscrpljeno. Poput Milene Dravić u filmu "Nije lako sa muškarcima".
Gordana Diklić, doživljava niz peripetija, pehova i mini nervnih slomova pokušavajući da se odmori sve dok čudnim sticajem okolnosti ne sretne doktora Sekulovića i to dovede njeno leto do srećnog finala.
Možda se i nama u ovih 20 i kusur dana desi neki baš dobar preokret, neko „pozitivno brojanje“ po kome će ovo leto postati nezaboravno sa sve „hepi endom“.
Postoje biseri jugoslovenske kinematografije koji nisu na prioritetnoj listi za digitalnu restauraciju, ali ja bih ovaj film, kao i „Šećernu vodicu“ pridodala jer su evergrin komedije. „Večito zeleni“ blokbasteri – koji učine da ih gledaš u cugu, sa osmehom na licu. Prosto čine da se osećaš dobro – neodoljivi su, a malo je i filmova i pojava, uopšte koje biću na taj način gode. Sve je manje šarma, sve više nemanja srama.
Sada se ide na šok, da se postane viralan.
Po mogućstvu u trajanju do šest sekundi, a da efekat bude postignut u prve tri.
Cela kampanja za predsednicu Amerike je tako bazirana, ko će da se zamlaćuje sa objašnjavanjem političkih programa. Žena četrdeset dana nije dala nijedan intervju, ali 500 miliona troši na TikTokove. Cirkus, rođaci.
Sa šarmom se rodiš, teško da može da se nauči i nabifla – obično se to provali na keca, bude usiljeno i „krindž“.
Šarm se razvija, vežba i primenjuje u svim situacijama života, ali je postao izuzetno retka pojava.
Živimo u diktaturi ljudi koji nemaju šmeka, nisu duhoviti i imaju opake namere.
Birokrate, bez šlifa, alavi na suvarak.
I zato su oaze šarma važne za negovati.
Nešto što ti miluje mozak i zaliva biće.
Ozarenja su dobra po mentalno zdravlje koje doživljava krizu jer jako je naporno živeti da bi plaćao račune.
Živeti je postalo ne samo izazovno već i papreno skupo iskustvo.
Tako da dati „duši oduška“ je na listi prioriteta.
I, šta god strogi teoretičari i analitičari „dobrog ukusa“ mislili – Bajaga sa sve instruktorima su opšte dobro.
Mislim da svako ima svoju omiljenu „Bajaga pesmu“, priznali to na glas ili ne. I, da zna tačno gde je bio i šta je radio kada je shvatio da najbolji saundtrak za taj trenutak njegovog čovečanstva dolazi iz opusa ovog umetnika.
Prvi put sam se na njihovom koncertu našla potpuno slučajno. Bila sam dovoljno radoznala da ostanem, bez ikakvih ambicija o provodu i na kraju sam bacala balone, plesala kao luda i pevala iz sveg glasa, bez blama.
Em sam se ludo provela, em sam naučila nešto novo o sebi, a to je da znam sve te tekstove što je velika misterija, s obzirom da nikada nisam sedela kod kuće i (pre)slušavala njihove pesme.
Bilo je to posle 5.oktobra kada je bilo toliko entuzijazma u vazduhu.
Volela bih da taj cunami optimizma još neka generacija doživi. Fenomenalan osećaj.
I tako, kad već spoznah da imam talenat za Bajagu, posle tog katarzičnog iskustva počela sam da obraćam pažnju na njegov rad i da, imam svoje tri omiljene pesme.
Prva je „Zažmuri“ – jer „na sopstvenom platnu u glavi“ – projektujem toliko toga, ceo život, 24/7.
A i zanimljivo je kako kad se u pesmi pomeša zlatna sa drugom bojom dobijaš mega hit.
Momčilo je pomešao sa sivom, Seka sa crnom i eto – dogodio im se bingo.
Tantijeme do kraja života.
Druga je „Tišina“. Ne znam nikog ko nije imao situaciju u životu da zamoli Boga da bude drug, pa da okrene još jedan krug – unazad planetu. Jer svi mi imamo tu neku noć koja je kratko trajala – „a nama je trebala najduža na svetu“.
I treća je „U sali lom“. Obožavam ovu pesmu jer od prvog takta krećem da plešem, a važno je imati pesme koje te pokrenu na keca. A koja su vaša tri favorita?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
