Šta sam shvatila od prošle nedelje?
Shvatila sam da se ovo neće završiti ni za ove dve ni za naredne dve vazda „ključne“ nedelje – ovo će trajati.
I iz ovog kermesa niko neće izaći neokrnjen.
Ovo planetarno iskustvo uključuje, osim osećaja da smo svi u bubnju da se razbolimo od tajanstvenog virusa – i ekonomsku krizu iz koje ko zna kakvi ćemo se izvući i sa kojom novom valutom.
No, nije mi ovo prva ekonomska zikra u životu, o ne.
Doduše, biće prva u uslovima pandemije.
*
I odmah mi je lakše kada shvatih da je ovo Novo normalno i da ništa ne čekam.
Ovo je to – život piči, ništa ne čeka.
Vreme je da odmah počnem da se mentalno pripremam za izazove koji slede.
Svet je staro, a novo mesto sa friškim pravilima ponašanja sve do vakcine.
Dakle, narednh 18 meseci, socijalnog distanciranja, ne rukovanja, mestimičnih i povremenih karantina, obazrivosti, nepoverenja, nervoze i neizvesnosti.
Smanjenih poslova, možda i bez posla, ograničenog kretanja, promenjene liste životnih prioriteta.
Cene će ludovati.
Ali, neko će se, kao i svaki put do sada – ludo zaljubiti i na zidu napisati – Kada ćemo se ljubiti?
*
Život će teći i na kraju dana bićemo umorni, a sa nadom da će sutra biti bolje.
Jer to je čovek, čudna sorta.
*
Te 2008. bila sam u Parizu na Sajmu automobila.
Snimali smo emisiju.
Padala je kiša.
Kupila sam u Galeriji Lafajet veliki crni šešir.
Kaže mi Snimatelj – „Kao udovica.“
*
Meni se taj „dark“ momenat baš svideo, slagao mi se uz bulevar Sen Žermen i monotonu kišu. Pala je noć i pozvani smo na veliku večeru u popularni bistro da spoznamo planove predstavnika automobilske industrije.
Stižemo, nismo mnogo zakasnili, a predstavnici već prilično pijani i opipljiv očaj u zraku.
Snimatelj se smeje i kaže:
„Bila si u pravu za šešir – odgovora prilici – čoveče – ko je umro?!“
*
Ispostaviće se u razgovoru, jedan na jedan, da je „izbila“ velika ekonomska kriza – WallStreet je pukao – delegati čupaju kose i pitaju se šta sad?!?
Te večeri niko nije umro, Dolar je završio na aparatima.
*
Po povratku u Beograd – pričali smo svima šta smo čuli – svi su nas gledali belo.
A onda je tokom sledeće godine kriza zakucala na naša vrata.
Dve i po godine godine kasnije, ostali smo bez posla – firma je otišla u ruke stranih „investitora“ – više ništa neće biti isto.
Šešir sam poklonila drugarici da se slika za neki editorijal.
Stavila je na njega puno cveća i promenila mu karmu.
*
A ja sam preživela – naučila sam neke nove veštine i cimala se sa nekoliko dodatnih poslova, stekla nekoliko novih saboraca i prilagodila se.
I zamrzela sam Keri Bredšo.
Njena naivnost i maloumnost da troši na cipele i mene su stavile u poziciju da nemam za rentu, a da gazdarica ne prima zlatne #DolceGabanna štikle dvanaestice, samo keš.
Da ne pričam o tome kako zamalo da završim kao alkoholičarka jer sam kao Keri ljuštila „Kosmopoliten“ koktele.
Ekonomska kriza 2008. razvela me je od omiljene junakinje mojih 30 – zauvek.
Sada bledi njen autogram koji mi je poslala specijalnim njujorškim vezama.
Nikada nisam uramila posvetu – „To my sister“.
Peviše me je skupo koštala i ta serija i to „sestrinstvo“.
*
Sve u svemu – čekaju nas razne konfuzije, prodavanje magle, deljenje zamašćenih vizira, iluzije na rasprodaji, manipulacija koliko nećeš – jer mi smo uz sve ovo i u izbornoj godini.
Dakle, u godini kada će mnogi ljudi biti spremni da obećaju Štrumpfovima da će da pozelene.
Valja otvoriti četvoro očiju i verovati svom instiktu.
Infomisati se temeljno i na pravom mestu.
Konsultovati i više od dva ekonomska nezavisna eksperta.
*
Kupovati lokalno i pomagati domaću kreativnu scenu.
*
I, ne zaboravimo – sve vreme ovog ludila – umetnost nas leči – bilo da slušamo neku muziku da nas zaboravi, ili da čitamo neku knjigu ili nas zavede neki film pred san – sve su to neki umetnici stvarali i sva je prilika da će biti gladni.
Valja brinuti i o tome.
Jer umetnost će spasiti svet – već to čini i zato je invensticija zlata vredna.
*
I budimo nežni prema sebi i ljubazni prema drugima.
Čuvajmo se.
I #BeSafe.
Pratite nas i na društvenim mrežama: