0
"Zauzeti se za sebe je daleko važnije od toga da ispadneš pristojna".
Ova poruka kampanje „Mogu da neću“ Autonomnog ženskog centra izazvala je brojne polemike na mrežama – da li to dvoje jedno drugo isključuje i da li uvek možeš da se odbraniš a da pritom budeš pristojna. Da ne kažem – da budeš dama.
Ne znam za vas, ali ja se, kad me zovu „damom“, naježim uzduž i popreko. Zato što je jedan veliki deo patrijarhalnog narativa da muškarci mogu da budu kakvi god hoće – mogu da govore kad hoće, imaju pravo da se naljute, da povise ton, da izađu napolje pa se „muški razračunaju“ ako je potrebno. Sve to mogu, ali smo mi, žene, ako povisimo ton „histerične“, ako zaplačemo „neuravnotežene“ i „lude“, ako imamo loš dan onda nas „drma PMS“, ako ne daj Bože viknemo ili hoćemo da se „muški razračunamo“ – e, to nije lepo, jer onda nismo dame.
Nemojte nijednog trenutka da sumnjate da je reč „dama“ sistem kontrole, a ne poštovanja. U glavama onih koji nas zovu damama, mi smo smerne, mi okrenemo glavu na drugu stranu ako neko podrigne, mi kijamo „damski“, ako nam neki magarac trubi ili nas „seče“ u saobraćaju, mi treba da se osmehnemo i mahnemo, ne daj Bože da ga prestignemo i isečemo da malo vidi kako je to.
Od iste autorke
Zato, kad god neko počne da objašnjava kako se uvek može biti pristojan u društvu nepristojnih, pitam da li bi mogao da ostane pristojan ili pristojna kada bi mu se desila neka od sledećih situacija:
kada se neko u prevozu nasloni na tebe i počne da dahće;
kada podrazumeva da želiš seks samo zato što si ostala nasamo s njim;
kada ti lupi prvi šamar od mnogih koji će uslediti;
kada te doktor zove „kravom“ dok se porađaš, a sestra te udara po stomaku (čak i kada je to za tvoje dobro);
kada te pitaju zašto nemaš dece (a ti možda ne možeš da ih imaš);
kada te pitaju kad će drugo, a ti se još nisi oporavila ni posle prvog od postporođajne depresije, ili si izgubila posao zbog prve trudnoće;
kada te šef zove „maco“ ili „cico“;
kada te na razgovoru za posao pitaju da li planiraš da rodiš, kada tačno i koliko dece;
kada ćutke sediš u grupi muškaraca koji zbijaju odvratne šale na račun žena;
kada ti svekrva kaže da se ne brineš dobro o njenom sinu (kao da si ga ti rodila).
Svako ko kaže da se uvek može biti pristojan, teba da se seti da devojčice već predugo učimo da ne trče ako su u suknji, nego da hodaju dok dečaci proleću pored njih (tako je i na igralištu, i kasnije u karijerama), da ne „divljaju“ kao dečaci, da uvek moraju da budu očešljane i lepe, da ne treba da viču, da budu skromne i smerne, da komšiji i ako napravi neprijatan komentar ne kažu ništa da se ne napravi problem porodici, da se ćuti da se ne kvare žurke i rođendani, da se ne kvare odnosi, da se ne kvare dilovi i dogovori, da se ne kvari život nekim drugim ljudima koji nisu one.
I u svemu tome, devojčice se pokvare, iznutra. Ćute kad bi vrištale, trpe udarce umesto da ih vraćaju, jer treba biti pristojan i ne treba se brukati.
Zato mogu da ne budem pristojna.
BONUS VIDEO: Mia Bjelogrlić u emisiji „Zato, glasaj“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
