Piše Jelena Bulajić: Histerični smeh iz Trstenika

Odmah su usledili predlozi kako bi trebalo da budu kažnjeni vinovnici ovog strašnog ponižavanja prosvetne radnice.Pa tako jedni predlažu momentalno izbacivanje iz škole bez prava da se upiše u drugu, neki bi mlade nasilnike odmah u popravni dom, treći veruju u "batinu iz raja izašlu". Postoje i oni za koje je prava kazna društvenokoristan rad i to teško fizikalisanje, dok ima i onih koji smatraju da je jedino efikasno ozbiljno finansijski kazniti roditelje mladih prestupnika.Međutim, pitanje je da li bi bilo koja mera od nabrojanih dala rezultate. Da li se zakasnilo sa drakonskim kaznama u društvu gde je skoro svaka škola potencijalno Tehnička iz Trstenika?Nasilnike iz srednjoškolskih klupa oblikovalo je ovo društvo u kome je sve dozvoljeno, sve je pretvoreno u zabavu, društvo u kome se svi u učionici histerično smeju i aplaudiraju scenama nasilja. Da li se neki učenici bezdušno smeju jer zaista uživaju u maltretiranju profesorke ili nasilje odobravaju iz straha da ne postanu njegova sledeća meta, sasvim je svejedno. Ostaje činjenica da svi odobravaju nasilje. Niko nije ustao protiv njega. Čak i sama žrtva prepustila se sudbini, valjda svesna svog beznadežnog položaja bez ikakve nade da iz njega izađe. Ćuti i čeka da sve samo prođe.Kakvo smo mi to društvo postali kad većina samo bespomoćno čeka da nasilje samo od sebe prođe?Upravo onakvo društvo kakvo smo godinama gradili. Neki aktivno svojim akcijama, drugi pasivno čekajući da ovi prvi samo prođu.Živimo posledice svog minulog rada. Dolaze nam na naplatu sati raznih „farmi“ i „zadruga“, rasprodaja i normalizacija nasilja zarad gledanost i jeftine zabave, od koje je napravljena profitabilna industrija. Dolazi na naplatu višegodišnji skupštinski cirkus u kome je baš sve dozvoljeno zarad boljeg izbornog rejtinga i golog održanja na vlasti.Stiglo na naplatu ono famozno „koga briga“, „šta je tu strašno“ i „nije moja nadležnost“.Opšta relativizacija svega i apsolutno negiranje bilo kakve odgovornosti.Nasilje i bezdušnost onih koji ga posmatraju izašlo je iz rijalitija i sa stadiona i razlilo se po celom društvu, stiglo do svake njegove pore. Od učionica preko gužvi u saobraćaju do najviših državnih institucija… I pušta korenje, dok većina ćuti verujući kako će samo od sebe da prođe.E, pa neće. Ova bolest nikad ne prolazi sama. Zato još jednom pustite snimak iz Trstenika. Pogledajte lice izbezumljene profesorke, likovanje mladih nasilnika, ali pre svega poslušajte dobro histerični smeh ostalih prisutnih u razredu. I pomolite se da nikada ne bude upućen vama.