Ivan Mrđen Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Pre tačno sto godina, 1. oktobra 1922. u Zemunu je rođen Branko Pešić, najpoznatiji, najomiljeniji i najcenjeniji gradonačelnik Beograda, od kako ljude na njegovom čelu opisuje istorija. U tih devet godina (od 1965. do 1974.) naša prestonica je postala metropola, što priznaju i oni koji bi da čitav period posle Drugog svetskog zatrpaju floskulom o „mračnim vremenima“.

Nije samo reč o mnogobrojnim toponima savremenog Beograda, most Gazela, Mostarska petlja, Terazijski tunel, hotel Jugoslavija, Beograđanka, Atelje 212, niti o civilizacijskim dometima oličenih u festivalima Fest i Bitef, što su prve asocijacije na Pešićevo rukovođenje gradskim poslovima. Jedna od činjenica koja se prećutkuje, kad je reč o njegovoj eri, odnosi se na intenzivan razvoj industrije.

Na lokacijama tada podignutih i proširenih industrijskih kompleksa u Rakovici, Zemunu i Novom Beogradu i proizvodnih pogona po drugim delovima grada… danas su šoping molovi, a gradski budžet je čak dvadeset puta manji od industrijalizovanih glavnih gradova slične veličine.

U odličnoj monografiji „Otrgnuto od zaborava“, povodom tri decenije Kluba matične kulture Zemuna, o Branku Pešiću se govori kao čoveku koji je poštovao one koji znaju više od njega, ali i glas tzv. običnog čoveka, svojih sugrađana…

„Branko je svakog jutra, makar iza njega bila i burna kafanska noć (beogradski gradonačelnik je voleo kafane svog grada), rano ujutru svoju majku Anku vozio na zemunsku pijacu, gde je ona prodavala cveće iz njihove bašte, a potom bi kao taksist svojim autom, jer je uvek svuda išao svojim autom, prevozio nepoznate ljude do grada“, prepisujem deo teksta kolege Bojana Bosiljčića.

Uz ovakve reči, svako poređenje sa ovima što su stavili šapu na Beograd postaje besmisleno!

 

****

BONUS VIDEO: Transformacija stana na Zemunskom keju