Da li vam ovih dana dođe da zavrištite zbog loših vesti, loših poslodavaca, izbornih prevara ili zbog osećaja nemoći da bilo šta promenite? Zbog svega ovoga, u krajnjoj liniji…

Umetnica Dea Džanković pozvala je sugrađanke da se danas (subota, 7. maj) u 15 časova okupe kod spomenika na dnu Nemanjine, na platou ispred Narodne skupštine i ispred Fakulteta likovnih umetnosti i da zavrište od sve muke, koliko im volja.

Prema njenim rečima, vrištanje je neka vrsta ličnog odgovora na tzv. “pregorevanje” (engleski izraz “burn out”), stanje mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti koje je prouzrokovano dugotrajnim i intenzivnim stresom. Ovakav performans “pojedincu daje prostor za jedan apsolutno primordijalni iskaz nezadovoljstva i treba da služi kao svojevrsna katarza”.

Pre tačno pola veka snimljen je „Kabare“ (SAD, 1972, režija Bob Fos, u glavnim ulogama Lajza Mineli i Majkl Jork). Iz te nezaboravne filmske priče koja se, osim sudbinom američke pevačice Sali i britanskog intelektualca Brajana, bavi i promenama u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, za sva vremena zapamtio sam scenu kad njih dvoje vrište u jednom podvožnjaku dok iznad njih prolazi voz.

Krajem avgusta 2019. godine, nekoliko minuta pre nego što će se Mirini i moji unučići rastati do neke nove prilike da opet budu na okupu, ko zna gde i ko zna kad, njih petoro je iz čista mira počelo da – vrišti! Pridružili smo im se i nas dvoje matorih i naša ćerka Maja, pa se orilo do Bulevara, jače i od kloparanja tramvaja.

Daljine, rastanci, neproslavljeni praznici i rođendani, nesnimljene zajedničke fotografije, neispričane tajne, nepodeljene tuge… sve je stalo u tih stotinak sekundi za neku buduću filmsku priču o promenama u Srbiji tokom druge decenije ovog veka.