Sve češće mislim da je u pravu naša čitateljka Jelena, koja je u subotu ispod mog komentara “A da skoknemo do Valensije” o cenama osnovnih životnih namirnica u Evropi i Srbiji (of course, na štetu i uz pljačku nas koji sve to ovde trpimo) napisala: “Nikoga ne zanima Mrđenovo mišljenje, stavovi i pisanija”.
Nadam se da se neće naljutiti moj prijatelj Dragan Srbul što ću umesto odgovora preneti nekoliko njegovih fejsbuk objava, od kojih bi možda najbolje “legla” ona da “kad neko ne ceni tvoju prisutnost, pusti ga da oseti tvoju odsutnost”.
“Ne odustaješ kad je teško, već kad je uzalud”, takođe sam pročitao kod Dragana. Nije važno da li je to njegova misao ili je samo preneo neku od mnogobrojnih životnih mudrosti koje kolaju društvenim mrežama; mnogo je važnije osećanje da u sadašnjem javnom govoru nema mesta za teme koje zahtevaju i mišljenje, i stav, a bogami i veštinu da se nešto napiše.
“Na kraju, svi te zaborave bez obzira koliko si bio dobar”, možda i zbog toga, kad se upustim u neku od takvih tema, često citiram moje drage kolege i prijatelje, posebno Dragoljuba Žarkovića (1951-2020), Slavišu Lekića (1959-2021), Vesu Simonovića (1959-2022) i Stojana Drčelića (1964-2022). Što više zaboravljamo, to nam se više ponavljaju gotovo identične stvari, svaki put u sve nepodnošljivijem izdanju. Pa tako…
“Stručnjaci tajne policije znaju kako da utiču na odnose među ljudima i strankama u opoziciji, kako da pokvare svaki sporazum, podstaknu podozrenje i rivalstvo i upropste neku akciju. Ne kažem da opozicioni prvaci inače raspolažu velikim političkim talentom i mudrošću, ali bez ‘Udbe’ ipak ne bi delovali tako bespomoćno. Ta tajna policijska stranka ima svoje članove u svim strankama, ali ako bi opozicija krenula da ih traži, otkriva i čisti svoje redove, tek to bi bio pravi trijumf ‘Udbe’. Podmetanje i izmišljanje lažnih saradnika i maskiranje pravih oduvek je bilo jedno od njenih najjačih oružja, a atmosfera opšteg sumnjičenja dokrajčila bi opoziciju.”
Koliko danas zvuče sveže, aktuelno i do bola istinito ove reči Stojana Cerovića (1949-2005) iz teksta “Udba kao sudba”, objavljenog u “Vremenu” pre nešto više od trideset godina (28. juna 1993.). To je ono što kod mene, lično, stvara utisak da je posle više od tri decenije sve bilo uzalud.
“Treba da naučimo kad da okrenemo stranicu, a kad da zatvorimo knjigu”, može se takođe pročitati kod Dragana Srbula. To se mnogo više odnosi na trenutnu političku, ekonomsku, moralnu, medijsku i psihološku situaciju u zemlji Srbiji nego na mišljenja, stavove i “pisanija” bilo kog autora, pa ni Ivana Mrđena.
Meni je sasvim dovoljno ono što je gorepomenutoj Jeleni odgovorila čitateljka Stefanija: “A zašto onda čitate i komentarišite?!”
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar