“U toku je borba vlasti za opstanak i sve ovo drugo što gledamo i što se dešava je skretanje sa te teme", rekao je preksinoć profesor Fakulteta dramskih umetnosti Nebojša Romčević, za N1 televiziju.
I dodao: „Sve što gledamo ovih dana, ove spodobe koje u Skupštini pričaju šta im pada na pamet, ne zavređuju da se s njima čovek upušta u dijalog. Ne možete se braniti od takvih, od nekog ko ne zavređuje da ga konstatujete kao osobu uopšte. Treba gledati ‘glavni dramski tok’, a to je ono što se valja ulicama Beograda i taj će protest rasti, jer izbora više nema, ljudi više ne mogu da žive u agoniji svakodnevnih drama, nedostatka pravde, to je je psihološki neizdrživa situacija.“
Nekako u isto vreme ispred zgrade iste televizije okupilo se tridesetak članova nekakvog “Narodnog štaba”, za koje bi bio kompliment reči da su “spodobe koje pričaju šta im pada na pamet, koje ne zavređuju da se s njima čovek upušta u dijalog”. Mada mislim da bi jedan Peđa Obradović, baš zbog svega što je o njemu izgovoreno prilikom preranog oproštaja, sigurno našao način da njih nekoliko pripusti u studio i pokaže da se objektivno informisanje ne završava na nivou istomišljenika.
To bi, siguran sam, mnogo brže rasteralo tu ad hoc skrpljenu družinu nego sasvim očekivano prenemaganje što je izostala odgovarajuća akcija uredno pozvane policije. Nije, u krajnjoj liniji, ni njima lako ovih dana na ulicama Beograda, jer ih najčešće šalju tamo gde ne treba, što se videlo i preksinoć na Autokomandi, gde je neki drugi “štab narodnog nezadovoljstva” demonstrirao navodno protiv nasilja na Kosovu i već zaboravljenoj Metohiji.
PROČITAJTE JOŠ
Na tom “protestu”, osim nadrealne scene da policajcima u punoj opremi “idite na Kosovo” skandira poveća grupa rodoljubivih bilmeza, koja bi se razbežala da im je neko rekao kako ih kod, recimo, već nemačke ambasade čekaju autobusi za Zvečan i Zubin Potok, viđeno je i nešto što je karakteristično za sve vrste aktuelnih “događanja naroda”. Reč je o odsustvu lidera, odnosno o pokušajima kojekakvih tipova da se od “koje je tebe, ćoravi, ovlastio da govoriš” preko “eeej, on je branio Ratka Mladića” nametnu kao neko koga treba (sa)slušati.
U tom smislu nije mnogo bolja situacija ni sa najmasovnijim, najpoštenijim i za kamarilu na vlasti najopasnijim protestima “Srbija protiv nasilja”. Možda je u pravu moja prijateljica Biljana Božović kad kaže da “99 odsto ljudi koji šetaju petkom nisu ni za vlast ni za opoziciju”, već su na ulicama jer im je “dosta svega – bahatosti, neodgovornosti, sebičluka i bezobrazluka”, ali postepeno dolazimo u situaciji kad treba poslušati i kolegu Veljka Pajovića:
“Nema političkog sistema bez političkih stranaka. Svaki javni skup, pogotovo sa zahtevom za temeljnim promenama u društvu, političke je prirode. Bez političkih stranaka, koje treba da artikulišu volju građana, nema promena. I zato ne budite gadljivi na opozicione stranke!”
Nije sporno da je većina “antiprotivnih” likova dobro živela i kao “prozapadna” i kao “državotvorna” opozicija, i van parlamenta i u njemu, i sa bojkotom i protiv njega, i u vreme korone i posle nje, i sa ono malo medija koji ih “prate” i bez pristupa nacionalnim frekfencijama… Jedina je razlika što im građani, svi oni koji su se zbog tragičnih događaja početkom maja konačno probudili, nikad neće oprostiti ako bude propuštena i ova prilika.
A to može da se dogodi upravo na pitanju liderstva. Bilo da se nametnu pogrešni, bilo da se marginalizuju oni koji bi mnogo bolje artikulisali narodno nezadovoljstvo.
Zato nije na odmet podsetiti na sjajno tumačenje sa sajta Vukajlija, gde se “izlazak na ulice” kao neka vrsta „političkog korzoa“ ili „revolucionarna scena na kojoj se vlast valja ulicama“, karakteriše kao “povremena politička aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom”.
Da se ne ponovi vreme koje je svojedobno sjajno opisao moj prijatelj Radivoje “Lale” Bojičić: “Opozicija je opet energično zahtevala da Milošević podnese ostavku. A ako neće – ne mora!”
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar