Piše Ivan Mrđen: Umesto sleta za rođendan

Već prošle godine se sve svelo na „spontane“ izlive „ljubavi“ i „privrženosti“ po društvenim mrežama, što samo po sebi nije daleko od uobičajenih aktivnosti ozloglašenih botova.

Ovog petog dana meseca marta, sasvim sam siguran, teško da će se iko od naprednjaka usuditi da izađe na ulicu i izvede nešto u čast rođendana „nenadležne institucije“. Oni ni sednice opštinskih skupština ne mogu da održe bez prisustva policije i pripadnika kojekakvih obezbeđenja... Još manje bilo kakve stranačke skupove...

Dođagaji u Kraljevu, Zaječaru, Vršcu, Obrenovcu, Kuli, Rači, Bogatiću, Srbobranu… najbolji su odgovor na pitanje koje se sve češće upućuje raznim lokalnim kabadahijama: “Kako ćete sutra, prekosutra da se pojavite na ulici i kako ćete da pogledate svojim komšijama u oči?”

“Miločaj je njihova nova realnost. Budi i ti Miločajac”, napisala je koleginica Tamara Spaić.

* * *

Kad se stvari spuste na lokalni nivo onda imamo ono što je rekao jedan seljak iz Rače: “Vučić nam je daleko, ali ‘vatamo ovog našeg!” Tu se sve mnogo lakše nazove pravim imenom…

“Kakva nezaslužena čast zapade običnim barabama i mangupima na vlasti, pa se njima bave i upošljavaju svoj um najpametniji i najobrazovaniji ljudi Srbije?! Da se vrše duboke analize, pišu filozofski eseji, dosežu književni vrhovi...! O njima?! Godinama već. A u pitanju je ustvari obična, prosta i nekulturna banda koja se bavi lopovlukom, laganjem za pare, švercom i ničim više. Najnekvalitetniji društveni sloj i soj” - napisala je ovih dana moja prijateljica Vesna Laudanović.

Nema tu potrebe ni za kakvim sofisticiranim pretragama i analizama. Nisu oni, od Brusa do Subotice, od mesne zajednice do vrha, uopšte od tog štofa pa da za njih treba neka naročita pamet da ih shvati i objasni. Oni ne zavređuju pažnju intelektualne javnosti nego aps. Precenjeni su zato što su nesvakidašnje loši. Neočekivano loši!

* * *

Sve češće se čuje da je došlo vreme da svi prestanemo da se bavimo likom i delom onoga koji formalno više nije ni naprednjački predsednik. Još manje je predsednik svih građana Srbije… Koleginice i kolege iz Niša su potpisale peticiju da do daljnjega neće pratiti aktivnosti nenadležne institucije.

Razumem njihovu ozlojeđenost i uvređenost, ali strepim da je i to deo velike ujdurme kojoj upravo prisustvujemo, čiji je cilj da se sve uprlja do kraja i sve obesmisli, i parlament, i izbori, i stranke u celini, i studentski zahtevi, i naročito spontani protesti građana…

A onda ćemo se praktično vratiti u vreme korone, kad se sve se svodi samo na jednu “instituciju”, ogoljenu silu i nikakvu proceduru u obavljanju važnih državnih poslova. Možda još samo nekakav fiktivni “krizni štab” u vidu privremene vlade… U takvim uslovima eto i novih izbora, i ovog puta bez opozicije, bez kontrole, bez medija…

Naša je obaveza da ne pristanemo na takav scenario, jer kako kaže moj prijatelj Goran Ivanković: “Gde se jedan čovek pita za sve, krivica je kolektivna!”