Davno, veliki pesnik i nesrećni čovek, Vladislav Petković Dis, napisa čuvene stihove pesme “Naši dani”, koja počinje strofom: “Razvilo se crno vreme opadanja, nabujao sram i razvrat i poroci, podig’o se truli zadah propadanja, umrli su svi heroji i proroci”.

Pesma je nastala pre jednog veka. Da li je moguće da smo okamenili zlo, da ga strpljivo gajimo i širimo, da ni danas nismo u stanju da žito od kukolja odvojimo?

Hodam po tužnom septembarskom suncu, tužne 2021. godine, ulazim u tužnu školu bez đaka, pričam sa tužnim ljudima o tužnom i zatrovanom svetu dok neki partijski svet, razvijajući srpsku zastavu, ističe svoje rodoljublje.

Ej, Srbijo, a mi svi znamo da kradu, da lažu, da otimaju, da varaju, da su kupili diplome, da su neradnici, da im ništa nije sveto i ništa dovoljno čisto dok ga svojim prisustvom ne uprljaju, da su alavi i bahati, da ništa ne čine ako nemaju lični interes. Misle da je biti rodoljub dovoljno kad razviju zastavu, a pri tom manipulišu, potkradaju i licemerno pričaju priču o ljubavi prema otadžbini.

Kulturan svet o tome ne priča. Naravno da voli svoju otadžbinu, voli je toliko da zna da se ta ljubav ne unovčava, voli je onako kako majka voli svoju decu, voli je i kad je slaba, onako kako majka voli nemoćno dete, voli je poštenjem, čašću, dušom, vrednim radom, brigom za potomstvo… voli je znanjem, kulturom, pesmom… Rodoljub ne pripada partiji da bi iskoristio otadžbinu!

Tužna moja Srbijo, teško tebi od partijskih rodoljuba! Dok ti tužni narod umire, dok se vojnici u vojsku prate a škole tužne i puste čekaju. Da se urazumimo, izdrži, valjda će i bagri sveća dogoreti!

* * *

Tekst pod ovim naslovom napisala je u sredu uveče moja prijateljica Ljiljana Ristić iz Jagodine, reagujući na pompeznu proslavu Dana srpskog jedinstva, slobode i zastave. Prepisujem i potpisujem, bez ikakvih izmena!