2
„Vlast nikad nije bila jeftina kao pre pet godina“, napisao je dr Zoran Đinđić (1952-2003) u martu 1996. godine za „SPEC“, „informativni list za specijalne namene sa specijalnim namerama“, kako je stajalo u impresumu prvog, a kasnije će se pokazati i jedinog broja.
„Pre pet godina, makar zvanično opravdani bunt zbog ’strasne zaslepljenosti medija’, pretvoren je u hepening sa mnogim svojstvima kulturnog proizvoda. Mali kozmetički zahvati na rošavam licu TV izloga i jedna ministarska ostavka gurnuli su u drugi plan dve žrtve, ranjene, povređene, uhapšene… i konačno ponižene. Iako tada sekundarna, ta festivalska komponenta devetomartovskog bunta učinila je da svako naredno okupljanje sve više liči na šire koktele, gde se svako zna i svako sa svakim druži. Navikli na usmena predanja, uzdajući se da je Bog Srbin, čekali si spas sa nebesa“, napisao je u uvodniku tog izdanja glavni i odgovorni urednik Slaviša Lekić (1959-2021).
* * *
Danas, 33 godine kasnije, vredi ponovo pročitati razgovor Vuka Draškovića sa Bojanom Lekić, autorske tekstove Vojislava Koštunice, dr Milana Božića, Aleksandra Vulina (tada portparola Jugoslovenske levice) i dr Dragoljuba Mićunovića, analize Nebojše Ganića, Cvijetina Milivojevića, Milana Miloševića, Žarka Trebješanina, Petra Lukovića, Milice Kuburović…
Svojevrsna ekskluziva bio je razgovor Srđana Radulovića (1955-2012) sa bivšim krajinskim liderom Milanom Babićem o tome kako su „knindže“ naljutile Miru Marković, ne pojavivši se na čuvenom „kontramitingu“ 11. marta 1991. godine, zapamćenom po naslovu „Deca na Terazijama, roditelji na Ušću“…
Taj naslov je iz „Borbe“, u to vreme jedinog dnevnog lista kome se verovalo, ponajviše zbog vanrednog izdanja u nedelju 10. marta. O tome kako je to izdanje pripremano i odštampano u „Specu“ je objavljen moj tekst pod naslovom „Mali format i neki mali ljudi“, a o medijskoj slici u Srbiji tih dana pisali su i Aleksandar Timofejev i Veran Matić…
Ruku na srce, sva ta naknadna prigodna pametovanja isto zvuče i kad ih pogledamo iz današnje perspektive. Poput naslova „Ko danas nije u opoziciji nije normalan“, što je izgovorio dr Zoran Đinđić na obeležavanju godišnjice Devetog marta u Kragujevcu. U tom smislu i njegov autorski tekst u „Specu“ zaslužuje posebnu pažnju, pa ću ga preneti u celini:
„Tek sa distance od pet godina može se proceniti značaj devetomartovskih događaja. S jedne strane, nedavno obelodanjeni detalji o rovitom stanju vlasti u vreme demonstracija pokazuju da su šanse za promenu bile mnogo veće nego što se činilo samim učesnicima tih događaja. S druge strane, užasi koji su se desili u proteklih pet godina jasno nam kazuju šta smo mogli da izbegnemo da smo kojim slučajem tada bili uspešni.
To znači da je smisao devetomartovskih događaja mnogo više sadržan u onome što je moglo da bude – a nije bilo, nego u samom događaju. Sada znamo da su teme o kojima je razmišljala vlast i teme o kojima je razmišljala opozicija u to vreme bile različite. Opozicija je razmišljala o reformama. Režim nije prvenstveno razmišljao tome kako da spreči reforme nego o tome kako da izvrši vojni udar u Jugoslaviji i da uvede opsadno stanje.
Milošević, Jović i Kadijević zaigrali su ratnu igru, doduše tada još u kabinetu, ali sa krajnje ozbiljnim namerama. Zaneti svojom igrom, postali su ranjivi na ulici. Zadubljeni u vojne karte, za trenutak su političku inicijativu prepustili opoziciji, za koju su zaboravili da uopšte postoji. To je bila velika šansa, ali to se vidi tek sa udaljenosti od pet godina.
U samom devetomartovskom događaju bilo je premalo plana, a previše emocija i spontanosti. Razumljivo, budući da niko nije očekivao da će tog dana vlast biti toliko jeftina, da će se valjati ulicama. Ljudi su došli da izraze svoje nezadovoljstvo zbog lažljivih medija, a upali su u klasičnu revolucionaru šemu. U roku od nekoliko sati, zamalo su, i ne znajući, obavili epohalan posao.
Na žalost, sve se ipak vratilo u kolotečinu sive svakodnevice. Tih nekoliko sati koji su mogli da promene istoriju neumitno je prošlo, a da se prava stvar nije desila. Režim bi pao da su demonstranti provalili u Narodnu skupštinu ili u Televiziju i da su desetine hiljada demonstranata mirno blokirale grad i zahtevale odlazak SPS-a sa kormila srpske države. Sve je to bilo moguće između 13 i 17 časova. Ni pre, ni posle.
Dani koji su usledili posle 9. marta nisu mogli da nadoknade izgubljeno. Kao što ni kasnije demonstracije nisu mogle da nastave ono što je 9. marta započeto. Učinak studentskih demonstracija sastojao se u dekriminalizovanju 9. marta. Taj učinak je ogroman, jer bi bez njega učesnici devetomartovskih događaja postali žrtve užasne represije.
Međutim, studenstke demonstracije nisu posedovale ni delić one oštrine, neophodne da bi se autoritarnom režimu iznudili suštinski ustupci. Taj režim se u međuvremenu već stabilizovao i studenti su mu izvukli maksimum – generalnu amnestiju za 9. mart.“
* * *
Pišem danas jer ne bih da se u nedelju po ko zna koji put prisećam sve u svemu prosutnog mleka mojih i najboljih godina nekoliko generacija…
Pišem danas, jer imam utisak da nam predstoje događaji, koje opozicija opet dočekuje sa „premalo plana, a previše emocija i spontanosti“.
Pišem danas o tim davnim događajima da se ne bih bavio Brekvicom i Topalkom kao najnovijim simbolima tragično podeljenog društva i obesmišljene politike.