U četvrtak 15. marta 1962. godine, na svoj tridesetdrugi rođendan, moja majka Ana Zonai prošla je kroz kapiju ženskog zatvora u Zabeli kod Požarevca. Slobodna, rešena da postane “Svoga tela gospodar”, što je naslov domaćeg filma Fedora Hanžekovića, koji je prethodne večeri gledala na televiziji.
Film je snimljen tokom njene prve zatvorske godine (1957.) i u njemu je veoma ozbiljnu ulogu neugledne devojke Barice imala kasnije slavna jugoslovenska komičarka Nela Eržišnik. Rođena kao Nevenka Maras, prvom udajom uzela ime i prezime koje će joj kasnije postati umetnički pseudonim, drugom udajom postala Marija Blažević, mada je generacije radio slušalaca pamte kao Maricu Hrdalo, kućnu pomoćnicu iz “Porodice Veselić”, što je lik obične, jednostavne žene koja komentariše aktuelnosti u zemlji i u svetu.
O tom filmu sam sa mojom majkom razgovarao više puta, jer sam za čitav život zapamtio da je emitovan 14. marta 1962. godine, kad je u našem stančiću u Doksimovoj ulici na sirotinjskoj Čukarici prvi put zatitrala plavičasta svetlost televizora. Moj otac Anton je televizor Elektronske industrije doneo dan ranije, ali u to vreme Jugoslovenska radio-televizija nije imala televizijski program utorkom, tako da smo morali da se strpimo do sledeće večeri do svog prvog “bioskopa u kući”, kako je to ponosno govorio srećni dobitnik nagrade “šest plus jedan” na Lotou.
Od tih para su, osim niškog televizora, za koji je moj otac obavezno naglašavao da je sastavljen od “Philips” delova, kupljeni i radio-aparat sa gramofonom marke “Rudi Čajevac” i “Obodin” frižider. To bi moglo da se smatra rasipanjem i razmetanjem, jer smo nas petoro tada živeli u ukupno osamnaest kvadrata, bez vode i kupatila, da nekadašnji borac Druge dalmatinske proleterske udarne brigade nije imao rešenje za dvosoban komforan stan u Požeškoj ulici. U koji će se useliti tek sedam i po godina posle dobijanja tog rešenja.
PROČITAJTE JOŠ
Od samog filma i ne baš zanimljive priče nama je bio važniji dan kad smo ga odgledali (majci zbog poslednje noći u Zabeli, meni zbog te bitne promene u kući), što je uticalo da smo vremenom zapamtili samo njegov naslov. To “svoga tela gospodar” moja majka je, kako mi je kasnije ispričala, ponavljala u različitim prilikama tokom svih narednih godina, posebno kad je otišla u Nemačku, rešena da više nikad i nikome ne dozvoli da joj određuje kako će da živi i šta će da radi…
Ova priča, of course, ima značajno mesto i u mom romanu “Koverat Ane Zonai” (“Prometej”, Novi Sad, 2021.), iz koga prepisujem majčine reči:
“U putnoj objavi koju sam dobila sa ostalim stvarima i dokumentima pisalo je da putujem za Vršac i da u tamošnjoj stanici Narodne milicije moram da se prijavim najkasnije do ponedeljka 19. marta 1962. godine.
‘Izduvaj se malo ova dva, tri dana, a od iduće nedelje pazi šta radiš do isteka kazne od šest godina’, rekla mi je načelnica Sedmog odeljenja, kako se u to vreme nazivao ženski deo ovog zatvora, pružajući mi šezdesetdve hiljade dinara, na ime plate za pet godina i dva meseca rada na poljima i u štalama, a pred kraj i u krojačkoj radionici. To je bilo je nešto više od dve prosečne zarade, suviše malo za sve što sam doživela tamo gde mi nije bilo mesto. Zato sam se tog dana, prolazeći kroz zatvorsku kapiju, zarekla da ću do kraja života biti svoga tela gospodar!
Kad sam stigla u Beograd silno sam želela da odem do Čukarice, da potražim bivšeg muža i da vidim svoje sinove, ali sam onda u jednom trenutku u nekom velikom ogledalu videla sasvim nepoznatu ženu.
‘Ne, neću da me vide ovakvu jadnu, sad kad ni ja sama sebe ne prepoznajem’, pomislila sam i krenula pešice prema ‘Dunav’ stanici, odakle su i u to vreme polazili vozovi za Banat…”
Moja majka je tom prilikom u Vršac stigla 16. marta 1962. godine. Posle neuspelog pokušaja zajedničkog života sa udovcem i samohranim ocem dva dečaka, koji se u nju zaljubio još dok su oboje bili mladi i bez dece i obaveza, otišla je u Nemačku, gde je radila sve do 15. marta 1990. i odlaska u penziju. U Vršac se zauvek vratila početkom maja, umrla je 6. juna iste godine.
Nije doživela da primi ni jednu jedinu penziju!
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
