Piše Ivan Mrđen: Svako ima svoj Novi Sad

Pa kaže „dno dna, al’ sve je to već viđeno, dno dna, svi trpimo postiđeno“. I negde pri kraju, „dno dna, kliče se nebulozama, dno dna, u inat dijagnozama“; „dno dna, mogli bi biti giganti, al’ sve su više migranti, u svojoj zemlji, na svom tlu“...

* * *

Siguran sam da će biti veoma teško Ljubici Gojgić, Petru Peci Popoviću, Slobodanu Stuparu, Zoranu Kolundžiji i Veljku Pajoviću da danas u Vukovoj zadužbini govore o knjizi Duška Bogdanovića „Senke sećanja“, evo već dvanaestoj u produkciji Izdavačke kuće „Prometej“, a da ne pomenu to što svi trpimo postiđeno, a upravo se događa u Novom Sadu. Ne znaš da li je veći transfer blama bio kad je sve počelo ili kad se kao fol završilo...

Zato naslov ove sjajne knjige, koju dobih još pre desetak dana pa sam tako imao vremena i da je pročitam i da smislim kako da je preporučim, ima dvostruko dno, sećanja Duškova i naša, senke onih koji nas iz dana u dan uveravaju da mogu još dublje, još mračnije, još gadnije...

„Boli me što u svakom segmentu gradskog organizma nedostaju naslednici, metaforički ali i doslovce, onih koji su na razne, sebi svojstvene načine činili Grad. Posebno one koji su mu bili ponos. Od politike do sporta. Od umetnosti do rokenrola“, napisao je Duško, to večito „gunđalo uzvišene moralnosti i pamćenja“, moj dragi prijatelj i cenjeni kolega koji, kako je to primetio Peca Popović, „celog života razumno piše da spase istinu od zvanične verzije“.

* * *

Svako ima svoj Novi Sad. Duško Bogdanović za još jednu knjigu, a već dva puta pomenuti gospodin Popović za prelepu „razglednicu“ na kojoj su „Brašovanov brod što plovi velikim bulevarom, simbioza uzletelog sveta Veljka Petrovića, stroge kiše i sumnje Isidore Sekulić, garavi nebeski sokaci Mike Antića, rascvetana bašta uzavrelih boja Milana Konjovića, otmenost Angela Vlatkovića, bajka od blata i tuge Saše Petrovića, gubitnici i slavodobitnici u Balaševićevom valsu, Mira Banjac u svom elementu, sveznanje Draška Ređepa, čarolije tandema Toza Veselinović - Vujadin Boškov, neispričan kalambur Bate Pežoa, muzikantska posvećenost Janike Balaša, artistička radoznalost braće Vranešević, proleće Ljilje Petrović u kome nikad ljubavi ne umiru“, što sve zajedno „voli da se nasloni na umeće i pamćenje Duškovog pisanja“.

* * *

Svako ima svoj Novi Sad. Kad ti legenda pokupi sve ono čega svi volimo da se prisetimo, ostaje nešto sasvim lično, od Radojke i Prvoslava Vasića, u čijoj kući sam ručao sa mojim drugarom Laletom Vasićem kad god smo išli da gledamo Partizan protiv Vojvodine, mog školskog druga Zorana Čičkarića sa kojim sam na isti stadion išao da gledam Seltik, dok ih je trenirao „Ambasador“ Stanković, od kolege Vlade Todorovića sa kojim sam sarađivao još u „Omladinskim“, a posle nastavili u „Borbi“, gde sam upoznao i za sva vremena ostao sa prijatelj sa Duškom Bogdanovićem, Žužanom Serenčeš i Branislavom Gulanom do Duška Mijića i Časlava Popovića sa kojima smo koliko se moglo i dok se moglo branili istu tu „Borbu“...

Iz vremena u „Vremenu“ ostali mi Mita Boarov, možda najbolji igrač preferansa i još bolji novinar, ali i gospodin Katona Vince i gospođa Judita (mislim da se prezivala) Molnar, direktori u štampariji „Foruma“, kasnije sam imao sreću da upoznam koleginice iz tamošnje televizije moju „školsku drugaricu“ Ljubicu Balać, Zorku Baković sa kojom sam nekom prigodom upriličio sećanje na Jovu Dejanovića (1927-2019), po mnogima najboljeg gradonačelnika Novog Sada, pa Hajnalku Buda koja je prepevala ma mađarski neke moje pesme za našu princezu Anu i njenu baku Evu iz Segedina.

Iz iste kuće je i moj prijatelj, legendarni Budimir Marković, sa kojim sam „ratovao“ dok sam vodio timove „Vremena“ i „Blica“ po medijskim ligama, koji je minulog vikenda ponovo doveo ekipu RT Vojvodina na Memorijalni turnir u znak sećanja na stradale radnike Televizije Beograd u bezumnom ataku pre četvrt veka...

Tu su i Nikola Kitanović, poznatiji kao „Raul Amon“, koji je svojevremeno dao lepe pare za školovanje Mirine i moje najmlađe ćerke Marine u Americi, oročene na „vratiće ona jednog dana, kad bude uspešna“, tu je već pomenuti gospodin Kolundžija, izdavač i mog romana „Koverat Ane Zonai“...

Da o svakome od njih napišem poneku priču, eto i knjige sećanja bez ikakve senke. Svi su, koliko ja pratim, i dalje živo i zdravo, tako da, kad god sam u Novom Sadu, na Lisje odem samo zbog legende sa početka ovog teksta, na čijem spomeniku je stih „bez crne, bela ne bi vredela“!