Prošao sam u subotu oko podneva kroz Tašmajdanski park. Na prilazu „Šansi“ na pet naprednjačkih štandova veća gužva iza nego ispred njih, aktivisti na „dežurstvu“, među kojima, istini za volju, ima i nekog mladog sveta, svi zajedno prodaju mantru da je predsednik svega ovoga jedini garant „budućnosti naše dece“.

I zbog toga će se najverovantije predsednički i gradski izbori u aprilu iduće godine vezati za još neko glasanje, jer treba progurati lik i delo u paketu. Teško da bi se iko zaustavio da je istaknuta slika gradonačelnika koga nigde nema ili njegovog Iznoguda koga svuda ima, premijerke kojoj je izgleda jedini posao da brani svog „šefa“ i još ponekog iz njegove familije, ministarki u mrežastim čarapama ili ministara koji se uglavnom ne mešaju u svoj posao… A nisu stasale ni mlade nade, koje se nameću samo preko prorežimskih televizija i tabloida…

Nešto dalje, na potezu prema Crkvi svetog Marka dva štanda jedne od najagilnijih opozicionih parija, istakli slike nekih svojih kandidata, koje teško da bi prepoznali i u ulici gde stanuju. I zbog toga se sve jasnije nazire naredni april u Beogradu: Vućić sam protiv svih i svi sami bez ikoga koga bismo mogli makar da prepoznamo!

Međutim, malo ulevo, nekoliko štandova ispred kojih je gužva, čekaju ljudi u redu da potpišu peticiju protiv udruženog poduhvata vlasti i kompanije „Rio Tinto“ da budućnost naše dece pretvore u jalovinu. Ako tome dodamo da je i veče pre toga ispred Takovske 10, te više od tri decenije najpoznatije adrese svih naših nezadovoljstava, na poziv organizacije „Kreni-Promeni“ nekoliko hiljada Beograđana došlo na premijeru odgovora na besomučno reklamiranje pomenutog nauma, stvari oko narednih izbora postaju mnogo neizvesnije. Nije šala, milion ljudi je za samo tri dana „kliknulo“ na tu antireklamu!

Zato je, ma kako zvučalo apsurdno, u ovom trenutku najveći protivnik predsednika svega ovoga upravo – „Rio Tinto“! Umesto nepoznatih imena raznih opozicionarčića i bezbojnih konfekcijskih likova nasuprot apsolutnom gospodaru svega ovoga pojavljuje se realan strah od posledica konačne rasprodaje svih ovdašnjih resursa i stvarna briga za naredne naraštaje.