4
Pitaju me moji prijatelji Australijanci, ne samo oni koji u genima, prezimenima i uspomenama imaju neke naše odrednice, šta se to događa u Srbiji. Nismo baš “vest dana”, ali društvene mreže i ovde obilato krpe nedostatak informacija, pa je njihova zainteresovanost za zbivanja “tamo gore” sasvim prirodna.
Odgovaram im uglavnom da nisam u toku (“I’m not up to date”), ne bih li nekako zabašurio činjenicu da jednostavno ne razumem ono što vidim u objavama mojih prijatelja i pratilaca po Fejsbuku i još nekoliko social networks. Pošto još nisam toliko poludeo da bih pratio zvanične informacione kanale…
Nije teško uočiti da su protesti sve širi, sve masovniji i sve razuđeniji i da su sa sveopštom studentskom pobunom dobili neslućene dimenzije, nešto što je toliko nedostajalo ranijim poduhvatima, od “stop krvavim košuljama”, preko “jedan od pet miliona” ili “ćale, ovo je za tebe”, do proćerdane energije narodnog gneva u lanjskim kolonama protiv nasilja. Već sama pomisao na sve te subotnje šetnje, blokade, govore, proglase, zahteve… čini realnom zebnju da se sve još jednom ne raspline u meandrima kojekakvih liderstava i odsustvu vizije i organizacije, sve do uticaja dolazećih slava i praznika i prirodnog “zamora materijala”…
* * *
Novo je, međutim, što sve aktuelne manifestacije “zime našeg nezadovoljstva” imaju zajednički sadržalac u udruženom zločinačkom poduhvatu ispred novosadske železničke stanice i zajednički broj petnaest nasilno prekinutih života. Kad se umesto u zemlji Srbiji već imaginarnih kategorija kao što su demokratija, sloboda i pravda zahteva krivično gonjenje svih u lancu korupcije i neodgovornosti koji su svojim činjenjem i nečinjenjem napravili “pomahnitali nads” – nemoguće je čitavu priču vratiti na neke već izanđale šeme, od “hoće vlast bez izbora” ili “pustimo institucije da rade svoj posao”…
Neprestanim vraćanjem na to uporište, na taj crni novemabrski petak, na beskrupulozno laganje “samo tu nadstrešnicu nismo rekonstruisali”, na farsična hapšenja i još smešnija puštanja, na vampirsku turneju po grobljima i kućama zavijenim u crno… protesti su dobili i zajednički imenitelj u liku predsednika svega toga. Čak i kad ga niko ne pominje, zna se gde je adresa na kojoj se sve završava. U oba smisla, i kao najvažnija karika u lancu mafijaškog vođenja poslova i kao mesto gde jedino ima smisla uzvikivati “izađi, mala”…
Sa daljine od 15.300 kilometara, koliko ima od Melburna do Andrićevog venca, možda neke stvari izgledaju drukčije nego što zaista jesu, ali kao učesnik većine protesta u poslednjih deset godina, koji u tom smislu ima staž od skoro tri i po decenije, primećujem i nešto što nismo imali u prethodnim pokušajima da makar uzdrmamo kulu od pinkovine, iz koje se gotovo svakodnevno javlja “vrhovni obraćator”.
Prvo i osnovno je da se ljudi, a posebno mlađarija koja je odjednom nahrupila u javni prostor, više ničega ne plaše. Ni predsednika, ni policijskih kordona, ni crnokapuljačaša, ni reakcije botova, nakotvljenih po javnim kućama… Na njihovu silu odgovara se pameću i snagom modernih tehnologija, pa tako svaki nasilnik, bilo da je običan klošar i propalica bilo da je negde nekakav naprednjački kadar, biva identifikovan i javno žigosan u roku od nekoliko sati.
Nema više “oni” ili “pristalice režima”, nema skrivanja iza maski, kapuljača ili u nekakvoj pomrčini, već taj i taj, imenom, prezimenom i adresom. Od onog što je na neku moju ispisnicu vikao “ko ti plaća penziju”, onog novobeogradskog opštinara koji je nasrnuo na studente FDU ili onog koji je automobilom naleteo na redare u centru Beograda do svih “slučajnih prolaznika” i namernih sagovornika podguznih medija…
* * *
Možda grešim, ali u tom smislu se nešto menja i u odnosu prema botuljama i botovima. Nema više “pusti budalu, ne zna šta radi”, nema više ni jednostavnog ignorisanja, već na svaki njihov komentar u slavu omiljenog lika i dela ili gnusno vređanje neistomišljenika, stižu desetine odgovora, iz kojih se jasno vidi da su “provaljeni” i, ako nisu u pitanju lažni nalozi, takođe popisani. Da se danas, sutra tačno zna ko je i koliko doprineo ovoj zajedničkoj nesreći…
“Vi niste ljudi, vi ste kvarljiva roba, telesine bez mozga i zdravog rasuđivanja… Sram vas bilo, zar vas ne dotiče smrt petnaetoro ljudi i dece? Da je sreće da ste i vi na ulici, da tražite pravdu za nevine žrtve, žrtve pohlepe jednog bolesnika i njegove svite”, tim rečima je sve botove prozvala Mirjana Markešević, Čačanka koja sada živi u Beogradu.
PROČITAJTE JOŠ:
U tom smislu ništa bolje ne čeka ni dve hiljade potpisnika javne podrške ovom našem kralju Ibiju. Kažu da “tu ima svih mogućih profesionalnih i akademskih titula, ali ne postoji nijedan savesni intelektualac, jer pravi intelektualac nikad i ni u kakvim okolnostima ne stavlja predznak minus ispred svoje pameti i časti”.
“Tu se razdvaja žito od kukolja. Ovi su kukolj. Ali ko su oni zaista? I zašto se nisu dosad oglašavali? Zašto ih nismo znali odranije kao glasne podržavaoce rezima? Jesu li oni poslednji kec iz Njegovog rukava? Za čije smatranje? Ili su to pak samo oni što su sa đavolom tikve sadili, pa sad moraju da ispune pogodbu pred rizikom da će obrati zelen bostan ako to ne učine”, napisala je tim povodom moja prijateljica Vesna Laudanović, zadnja pošta Kragujevac.
* * *
Od nje ću prepisati i kratku objavu, koja je prirodna reakcija na činjenicu da su građani Srbije u jesen 2024. konačno prestali da se plaše: “Strah je prešao na Njegovu stranu!”