Nekoliko portala prenelo je “tviter analizu” rezultata nedeljnih izbora, koju je sačinio izvesni “Ilija Tvitovnik”. Po njemu, predsednik svega ovoga pobedio je zato što je “ušao u mozak prosečnog Srbina i potpuno ga sjebao”. “Poput mene”, priznaje autor.

Zato što dođe u selo i nabroji deset okolnih sela, pojede pasulj, kaže kako ne ume da slika mobilnim i Radovan kaže: “Ovo je moj precednik, ovo je čovek iz naroda, viš kako zna sva sela, jede pasulj i nume televonom”…

Radovan gleda kako su napravljeni putevi i ne zanima ga koliko to košta, ne zanima ga ko je to dogovorio, koliko je rokova probijeno, koliko je pokradeno, već ko je presekao traku. Radovan zna da se predsednik bori i ne spava. Ako i spava, spava na patosu. “Ne bio mu ja u koži. Nije mu lako”.

Radovan svaki dan sluša kako su otvorene fabrike. I dobro je kad se radi. Radovanu promakne vest da su to stranci, da je svako mesto država platila, da ljudi nose pelene.”Bolje neg da sedi kući”

Radovan vidi da nema ko da ga leči, da ga preveze, da mu okreči stan, zameni slavinu. “Takvo je vreme, šta da se radi. Neće narod da radi… Oće Vučić ali ne daju mu stranci. Dobar je on ali ovi oko njega su tanki igrači…”

Zamerili mi neki što sam juče na ovom mestu napisao da je Beograd – selo. Priznajem, nisam imao nameru da uvredim seljake. Opisani “Radovani” već godinama žive u gradovima i varošima, “bistre” politiku po dnevnim sobama i lokalnim bircuzima, sve znaju najbolje. Jedino ne znaju stanje sopstvenog mozga…

Mnogi Beograđani su u nedelju, gledajući redove na biralištima i odlučna lica mlađarije, posmislili da su promene na vidiku. Nisu primetili da se i “Radovan” Duška Kovačevića danas ponaša poput njegovih neprijatelja Vilotića: “Prave su drugačiji, da bi ih bilo više”.