3
Nekako mi promakla vest u kojoj je pomenuto više mojih prijatelja, pa da krenem redom, počev od toga da je nagrada koja nosi ime najvećeg srpskog satiričara Radoja Domanovića (1873-1908) za najbolju zbirku aforizama pripala Ninusu Nestoroviću, za knjigu „Bože, uprosti nam“, koju je lane objavio „Prometej“ iz Novog Sada (čitaj: Zoran Kolundžija).
Ista nagrada za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri pripala je Borivoju Oljačiću i mom drugu sa malog fudbala Milovanu Vržini, gde smo se sjajno družili sa Vanjom Bulićem, dobitnikom „Radoja“ za najbolju zbirku satiričnih priča „Rupe u glavi“ („Liberland art“, Beograd).
PROČITAJTE JOŠ
Legendarnog Boru Oljačića, pokretača, prvog urednika i autora „Karavana“ Prvog programa Radio Beograda, znam iz viđenja, ali sam zato dobar prijatelj sa njegovim naslednicima Sašom Kovačevićem i Zoranom „Zozonom“ Nikolićem. Ova emisija za Riplija, koja ove godine puni šest decenija neprekidnog emitovanja, imala je samo trojicu urednika i svi su, hvala Bogu i vakcinaciji, živi, zdravi i veseli.
Kad tome dodam i prošlogodišnjeg lauerata Radivoja Bojićića, kome je nedavno preklanjsko priznanje „svečano“ uručeno kod pumpe u Dunavskoj ulici, gotovo da bih mogao da se pohvalim da lično poznajem sam vrh ovdašnje satire. Koje, da budemo iskreni, gotovo i da nema u mejnstrim (čitaj: kontrolisanim) medijima, dok „Jež“ izlazi tromesečno, još neki satirični listovi s mene pa na uštap, a poneki „afokrizam“, „trn“ ili „misao dana“ u dnevnim novinama ne mogu da sakriju činjenicu da se u Srbiji danas satira održava na respiratorima društvenih mreža.
Nagradu „Laletu“ Bojičiću je doneo član žirija, koji se već dugo švercuje na satiričnoj sceni prevođenjem bugarskih, rumunskih, ruskih i poljskih aforizama, kao fol „i kod nas je isto tako“, tek da mu ne zamere oni koji ga drže na poslaničkoj plati i ostalim apanažama. Ne bih da kao Mile Pop Ilijev napišem da je on „etablirani satiričar, onaj koji po definiciji ima vlast za temu svoje satire, a član je vladajuće bande“, ali bih zato rado naveo reči dr Radkina Honzaka da „humor, zasnovan na apsurdu, donosi opuštanje i pobedu, jer onog trenutka kad se problemu možemo nasmejati, na neki način ga i pobeđujemo“.
Ovog uglednog češkog psihijtra je citirao i čovek koji je spao sa vuka na vućića, u svojoj najnovijoj ekskurziji na bezopasne terene, objavivši knjigu o značaju Radio Jerevana u staljinističkoj eri („’Zaporožac’ na vrhu Ararata“. IK „Srpska reč“, Beograd, 2021). Dobro, nismo baš u situaciji kao u antologijskom prilogu čuvenog radija: „Ko je izgradio kanal Belo more – Baltik? Desnu obalu oni koji su pričali viceve. A levu – oni koji su ih slušali“, ali nije slučajno što moj prijatelj Milorad Č. Ćosić svoje aforizme objavljuje pod naslovom „Iz svetle budućnosti“. Poput ovog: „Nemamo više šta da podignemo osim glasa!“
I za kraj, ko drugi nego nagrađeni Ninus iz nagrađene knjige: „Jebeš ti taj narod koji živi psećim životom, a nit laje, nit ujeda!“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare