Piše Ivan Mrđen: Ponedeljak u Novom Sadu

Ostatak dana proveo sam u delu grada koji nazivaju “Grbavica” (tu je bolnica u koju sam išao na kontrolu i vađenje konaca), što na svoj način govori o lokalnom stanovništvu, plus grafiti u kojima se posebno veliča Banjaluka i sve ono što ide uz prizrensko-crnogorčevićke zavete... Ima i o tome stih u majstorskoj radionici, ako se ne varam, pominje peron u tom gradu i dedu što ga uzeo na nišan, “njenima nisam bio po volji, važno im bilo odakle su moji”…

To je ona pamet koja iz godine u godine obara rekorde u broju balvana za “badnjak”, po kojoj se gradski stadion zove “Karađorđe” a ne, recimo, Vujadin Boškov ili Toza Veselinović, sa kojom legendarni pevač nema baš ništa i sve će manje imati ako nastave da ga se 19. februara sećaju u Splitu, Sarajevu, Puli… Zato mi je u ponedeljak na toj jebenoj Grbavici zaista nedostajao neki, makar i simobilični znak pijeteta i sećanja, tek da osetim da sam u njegovom gradu…

* * *

Meni, drage moje prijateljice i dragi prijatelji, ne treba datum kako bih se prisetio da smo prerano ostali bez Đorđa Balaševića (1953-2021). Pišem skoro svakog dana i makar jednom nedeljno navedem nešto iz moždanog fajla “što bi rek'o Đole”, više njegove reči i ne stavljam pod navodnike, niti objašnjavam iz koje su pesme... To je ta baština, to je ta duša, to je životna filosofija koju nam je svima ostavio u nasleđe, bez čega bismo, bar ja tako mislim, samo odrobijali svoje živote u ovom komadu vremena i prostora što su nam dodeljeni na jednokratnu upotrebu.

Možda i zbog toga umesto u udžbenike i čitanke, prigodne televizijske emisije pa čak i ozbiljne naučne rasprave o njegovom uticaju na političke, društvene i kulturne prilike na razmeđi vekova u jednoj raspaloj i šest ipo novonastalih država, sve su glasniji oni o čijim zlodelima je Đorđe Balašević više govorio nego pevao još dok su sve to bili samo njihovi žvalavi snovi..

Njima on i dalje smeta, tim pre što je propala ideja da se protokolarna sućut uvije u oblandu “odlazak panonskog mornara”, uz providno masovno puštanje pesmučuljaka iz njegove rane faze. Onda čak i jedna "Osamdesetsedma" deluje nekako savremeno, jer je “vampir četnički, što sve shvata čisto etnički” postao državna ideologija, sve manje ljudi shvata “moćnu viziju”, pa je zbog toga “drug opet vikao na nas”, a Leh Valense ni na pomolu... Ja slušao u kolima pre tri dana na putu do Novog Sada, misleći šta nas još čeka dok ne nastupi "prosta i bedna dvadesetsedma".

Možda baš njima uinat, zbog svih koji su ga iskreno voleli i kojima sve više nedostaje, Balašević će bez obzira na sve trajati, upravo u meri u kojoj ne dozvolimo da ga se prisećaju samo na dan kad je prestalo da kuca njegovo široko srce i odlepršala njegova “prosta duša slovenska”...

* * *

Toliko od mene kao komentar, ovde slobodno možete da prestanete da čitate ovaj tekst.

Kad već pomenih ponedeljak 19. februar 2024. godine, bilo mi je zaista krivo što nisam u Beogradu, pa da sa drugarima koji to već čine punu decceniju odam poštu gospodinu Lazaru Vujanoviću (1944-2014), malo na Novom groblju a mnogo duže u čuvenom “Zapisu”, ko ne zna gde je ne vredi da objašnjavam…

O Lazi sam napisao priču koja je na našem portalu objavljena tog dana, o Balaševiću sam čitavog dana razmišljao u Novom Sadu, istureno odeljenje Grbavica, alo nisam zaboravio ni mog prijatelja, poznatog aforističara Predraga Pjevića, koji je rođen 1935. a umro istog dana kad i legendarni Đole.

Za prvi naredni trobroj “Ježa” napisao sam priču “Pjević i Balašević putuju na nebo”, koju sam javno pročitao na tradicionalnom okupljanju “ježevaca” 5. januara 2022. godine. Pošto nisam ni dobar glumac, a za moje pevanje kažu “bolji je kao glumac”, ostala je nekako nedorečena zamisao da ukrstim najbolje Predragove aforizme i poznate Đoletove stihove. Koga mrzi da čita, verovatno je odustao još kod prethodne tri zvezdice, a ko voli nek izvoli…

* * *

Pjević i Balašević putuju na nebo

U petak 19. februara leta gospodnjeg dvadesetdvadesetprvog, moj prijatelj Predrag Pjević se i sam iznenadio, kad je shvatio da se nalazi u čistom i mirisnom kupeu, a da prethodno nije video ni voz, ni tablu sa odredištem, pa čak ni vagon u koji je ušao... Kao Beograđanin navikao je već da niko ne zna gde je glavna železnička stanica, ali baš da ne vidi čitavu kompoziciju...

Malo se iznenadio kad je video da mu je kondukter odnekud poznat, ali još više kad je shvatio da pred njim stoji glumac Milo Miranović koga smo ožalili još pre osamnaest godina, a zapamtili po jednoj jedinoj epizodnoj ulozi:

„Pjević, znači pevač?!“

„Nisam, ja sam satiričar...“

„Znači džabalebaroš...“

„Znači, ako to znači što sam godinama pisao džabe za ’Jež’ i...“

„Znači, nisi muzičar...“

„Jesam. Ako to znači što sam dobro svir’o klarinet...“

„Znači, jesi. E moj buđavi, Srbija se raspada a ti... Da nisi slučajno vojnik?!“

„Nisam, bio sam oficir, pukovnik, ali sam već dugo u penziji...“

„Šteta što više nisi vojnik... Danas skupljam pjevače!“

„A gde ide ovaj voz?!“

„Videćeš, ne brini. Samo da prvo svratimo u Novi Sad da pokupimo još jednog...“

„Pevača?!“

„Taj je otpev’o svoje, gotovo je, gotovo je...“

Nešto kasnije, u petak 19. februara leta gospodnjeg dvadesetdvadesetprvog, na vratima istog kupea pojavio se mladić sa gitarom, čekinjave brade i brkova, nemirnog razdeljka ispod mornarske kape...

„Pod nebom je ognjeno i snežno, al’ malo šta još ume da ubije nežno...“

„Kao rani mraz“, zapevušio je i Pjević, pitajući se da li i on u očima svog iznenadnog saputnika izgleda isto kao momčić koji je pre punih sedam decenija krenuo iz rodne Bajine Bašte...

Dok je voz klizio kroz Novi Sad videli su mnogo ljudi svih uzrasta, od najstarijih do sitne dečice, sa svećama i slikama nekog starijeg proćelavog bradonje, sa istom onom mornarskom kapom...

„Odlazi cirkus iz našeg malog grada...“

„Obišao sam sve cirkuse, a nisam bio u vlastitoj skupštini.“

„Smrada sa farme pustimo u parlament, onda se krstimo kad nešto izvali...“

„Skupštinske debate i kad se ne prenose, nas prenose žedne preko vode.“

„Dno dna! Ali sve je to već viđeno...“

„Obećali su nam sve i svašta. Sve je propalo, ostalo je svašta.“

„Otkad je sveta i veka i nas, najveće protuve prigrabe vlast...“

„Kad mi obećavaju svetlu budućnost, meni se smrkne sadašnjost.“

„Bilo je tih slučajeva već i ranije, da je neko zemlju potrošio i razbuc’o...“

„Kad predsednik izgubi kompas, zaluta narod.“

„To je priča o antihristu jednom i raspikući Gedi, takozvanom, što je silnu zemlju nasledio od pokojnog teče i sve spisk’o...“

„Da bi bio kapetan na brodu ludaka, moraš biti luđi od svih ostalih.“

„Drug nam je ponovo zbog svega drž’o govor, da, on je opet malo vik’o na nas, do kraja govor je postao čisti horor...“

„Menjamo lice Srbije, naličje ostaje isto.“

„Nema više dobri svete, one lepe šesetpete...“

„Narod je objavio štrajk glađu, vlast podržava štrajk.“

„E, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo baš...“

„Kontejneri su danas veće pakovanje potrošačke korpe.“

„Ja pevam svoj bluz bez namere bitne...“

„Kad smo dobili slobodu govora, zanemeli smo.“

„Svi znaju svrhu, štuka na vrhu, tu su da kvare i naprave lom, a dole na dnu, sudbinu jadnu, mnogima rešava nekakav som...“

„Narod je prezadovoljan. Od sreće peva labudovu pesmu.“

„Hajde povedi me, crni labude, ja sam slutio da ćeš doći...“

„I plitka pamet doživi duboku starost.“

„Neko nad nama vrši oglede, hajde, usudi se, pogledaj u poglede, ovde je osmeh događaj...“

„Ako ranite narod, morate znati da je ranjena zver najopasnija.“

„Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas...“

„Za sedam godina Srbija će biti pred vratima Evropske unije, ali neće moći da dohvati zvonce.“

„Za kaznu prognaće i tamburaše, zbog pogrešne pesme u pogrešan čas...“

Tu je moj prijatelj Pjević zastao, ali ne zato što nije imao svoju aforističarsku repliku na stih svog saputnika, u kome je prepoznao Đorđa Balaševića. Na vratima se ponovo pojavio onaj Miranović:

„Samo vas slušam... Vas dvojica ste pravi pevači.“

„U policiji propevaju i oni koji nemaju sluha“, odbrusi Pjević.

„Znači, niste pevači...“

„Ovaj Đole možda jeste, ja sam više, kao svaki satiričar, samo običan svirač. Da prostiš, kurcu!“