Piše Ivan Mrđen: Petak, veče pre trinaestog

Stariji će se setiti rečenice koju je legendarni Radivoje Marković izgovarao kad bi ga uključili pre početka "večitog derbija" ili neke važne utakmice: "Reke navijača se slivaju ka Topčiderskom brdu". Sa tim osećanjem sam se ulio u masu ispred Rosandićevih konja (izvinjavam se što nikako ne mogu da za ono tamo kažem Narodna skupština), pomalo i zabrinut što sam relativno lako prošao do raskrsnice kod Glavne pošte...Na trenutak sam pomislio, ne bi valjalo da sam u pravu, jer sam tog dana napisao kako se "bojim da polako kopni ono neraspoloženje koje je prošlog ponedeljka na ulice Beograda i drugih varoši po Srbiji izvelo taman toliko ljudi da se kamarila na vlasti prilično zabrine". Ko mi je kriv kad nisam pažljivije pogledao i video hiljade ljudi kako stoje u parku i po okolnim ulicama, čekajući da – krenu!

Kad nema govora i transparenata, bez ličnih promocija i uobičajene scenografije, svaki prisutan pojedinac postaje najvažniji učesnik. Jer je izašao iz kuće, jer je tu, jer će učiniti nešto što obično ne bi, jer neće odustati… Tako se dogodilo da sam se, odmah pošto su pročitani osnovni zahtevi protesta krenuo niz Knez Miloševu, na nekih pedesetak metara od "filmske ekipe", što je pisalo na kamionu sa slabašnim ozvučenjem…Zastao sam kod "Londona" (izvinjavam se što je većina mojih toponima iz nekog pluskvamperfekta) i pokušao da brojim redove, pa puta petnaest, uspevalo mi je u nekim ranijim prilikama da na taj način dođem do prilično pouzdanih podataka o broju učesnika.Ljubav za ljubav, a sir za pare, rek’o bi moj prijatelj iz Šimanovaca Miroslav "Racko" Vujičić, pa sam tako i ja odustao od "droniranja" u tišini prolazećih i ozbiljno zabrinutih sugrađana, jer me je prepoznao jedan od njih i ljubazno me zamolio da mu pošaljem primerak mog romana "Koverat Ane Zonai". Dok smo nas dvojica razmenili brojeve telefona i komplimente, promaklo mi mnogo redova, pa sam se jednostavno prepustio toj matici i krenuo ka Nemanjinoj…

Usput sam primetio da se većina ljudi oko mene osvrće i gleda uzbrdo, pa kad vide masu koja nadolazi – nastavljaju dalje. To se kasnije ponavljalo i duž Knez Miloševe, da je bilo manje ljudi iza neki bi sigurno šmugnuli u neku od sporednih ulica da "odnesu tetki lek"… Kraj zgrade najvećeg uzgajališta fikusa na Balkanu, bar je to moj utisak, prolazilo se u tišini, kao da je većina učesnika protesta svesna da se u Nemanjinoj 11 ni o čemu konkretno i kompetentno ne odlučuje.Ali su se zato nešto niže, odmah posle raskrsnice sa Birčaninovom, gromoglasno "ua" i salve zvižduka smenjivali u talasima, kako je kome bilo jasno da se na mestu nekadašnje samoposluge "Centroproma" (opet nešto iz prošlosti) nalaze prostorije naprednjačkog odbora za opštinu Savski venac. Njima su otpozdravljali momci u žutim prslucima, inače redari protesta, sa jasnom porukom ’ajde da ih čuvamo od nas, ako već nisu uspeli da se sačuvaju sami od sebe...

Nedaleko od kvarta koji je nekad zauzimala američka ambasada, sa neparne strane ulice, video sam jednu ženu srednjih godina kako iza zatvorenih vrata koja vode na veliki balkon posmatra nesvakidašnji "saobraćaj" u Knez Miloševoj. To je primetila i jedna moja ispisnica, dakle neko ko ume da pamti, pa je čoveku do sebe rekla: "Baš šteta za ovu gospođu. A mogla je da bude nova baka Olga…" (Za mlađariju da podsetim, reč je o Olgi Radovanović iz Ulice Lole Ribara, koja je pozdravljajući učesnike sa svog cvetnog balkona postala jedan od simbola protesta u zimu 1996/97.)I tako, nogu pred nogu, korak po korak, stigoh i do priključenja na "Gazelu". Tu sam, ruku na srce, čuo najviše razgovora u smislu "šta dalje". Ne toliko da li treba blokirati most, koliko zbog zebnje pojedinaca da bi mogli da snose određene posledice…"Okačiš ovo na Instagram i sutra nema plate"; "Dolazim kod tebe ako mi daju otkaz"; "Nema potrebe da se slikamo, sve su nas uslikali"… samo su neki od oglušaka koje sam pokupio na tom mestu. Nekako baš u vreme kad su na RTS iz "tehničkih razloga" prekinuli direktno uključenje reportera…

Na samom mostu istupio sam iz mase i na jednom mestu gde je to bilo moguće prešao na suprotnu stranu, gde je više od dve stotine vozila bilo zaustavljeno. Kao da ih je neko namerno propustio da budu taoci žalopojki o uplakanoj deci, bolesnim bakama i neisporučenoj robi, što se obično koristi kad mirni protest treba prikazati kao nasilništvo.Zato je, siguran sam, nekih četrdesetak minuta kasnije, kad je bilo očigledno da ljudi u kolima ni na koji način ne žele da se sukobe sa kolonama pešaka na mostu, omogućeno da se sva ta vozila vrate u suprotnom smeru i nastave okolnim novobeogradskim ulicama…Nisam znao da je "Gazela" tako duga, sad to dobro znaju i moji kukovi i tabani. Sa te odiseje zapamtio sam nekoliko razgovora mojih slučajnih saputnika, uz utisak da su se, kako se protest bližio kraju, sve više čula politička razmišljanja: "Mislite li vi, gospodo, da će ovaj sad, kad vidi koliko je ljudi na protestu, raspisati izbore? Neće!"; "Ima nas dovoljno taman da zauzmemo Skupštinu. Da, al’ idemo u pogrešnom smeru!"…

I jedan više nego indikativan, tim pre što je i moj tisak da su mladi ljudi bili u apsolutnoj većini među učesnicima ovog protesta. "Gde su studenti? Tu smo, tu smo, ali samo pojedinačno. Ne treba nam novi Čeda!" (Jovanović, lider studentskog protesta iz već pomenute zime 1996/97, jedan od onih za koje je kasnije važio antologijski aforizam Vlade Bulatovića Viba: "Idealisti su se snašli materijalno, a materijalisti idealno.")Do "Sava centra" sam stigao u najboljem mogućem trenutku, desetak minuta pre nego što je upaljena ulična rasveta, kad su ljudi koji su već zastali iza „filmskog kamiona“ i oni na nadvožnjaku svetlima mobilnih telefona pozdravila masu pridolazećih, koja im je na isti način otpozdravljala... Uz povike "ostavke" i "odlazi", da baš ne pominjem predsednika svega ovoga...Na sat sam pogledao u 20:17, kad su učesnici protesta propustili već uobičajeno vozilo Hitne pomoći. U tom trenutku javili su mi se iz redova onih koji su tek stupali na "Gazelu", sa pogledom na veliki broj ljudi koji je još uvek bio u Knez Miloševoj.

Tada sam se slatko nasmejao mlađem čoveku, koji je nedaleko od mene vodio sličan razgovor: "Ja sam ovde kod ’Sava centra’, ima nas oko tri hiljade! A ja sam još kod Skajlajna … Dakle, ima nas ukupno trihiljadestodva’espet!" (Skylane Belgrade, stambeno-poslovni kompleks između reke Save, Ulice kneza Miloša i Sarajevske.)Brojevi su već iste večeri postali važniji od suštine i karaktera protesta. Jedni ih smanjuju do besmisla, pa je tako pomračena slava izvesne Barbare sa nečega što se još naziva Studio B i čuvenog Dejana Erića i njegovih "slučajnih prolaznika". Drugi bi da ih naduvaju do samoobmane tipa "ustala je Srbija", ne shvatajući da reči koje su se najčešće čule - "da se vidi da nas ima" - nisu brojevi nego stav, pravo na drukčije mišljenje i politička volja ljudi koji bi da žive u boljoj, sigurnijoj i pravednijoj državi.I da se više ne plaše da i pokažu da nas ima!BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]