Piše Ivan Mrđen: Osveta se servira hladna

Iako sam imao zvaničnu listu učesnika na kojoj je to pisalo, taj spor sam izgubio, pa je sud odlučio da „Blic“ uplati 100.000 dinara u nekakav fond za penzionisane policajce. Poslednje ročište održano je u sredu 9. maja 2012. godine, kad je, po nalogu suda, pozvan da svedoči i glavni i odgovorni urednik „Blica“ Veselin Simonović (1959-2022), čijeg smo se lika i dela podsetili juče na dvogodišnjicu iznenadne i prerane smrti.

* * *

Istini za volju, nije bilo neke naročite tenzije između nas i tužioca, koji je nešto pre toga promenio partijski dres, pa je iz raspadnutog Srpskog pokreta obnove prešao u naprednjake. Sa Vesom je on bio dobar i po onoj crnogorskoj liniji da se svi znaju i da svi imaju nekog zajedničkog ako ne rođaka ono bar prijatelja, pa smo, dok smo čekali da nas pozovu u sudnicu, prijateljski popričali o aktuelnim političkim temama.

Bilo je to tek trećeg jutra posle opštih izbora, održanih u nedelju 6. maja 2012. godine, koji će se, posle drugog kruga predsedničkih izbora 20. maja, pokazati prelomnim događajem ne samo u našoj novijoj istoriji, nego i u svakodnevnom životu najvećeg broja građana Srbije. Tada ni naš sagovornik nije puno verovao da će dalji rasplet toliko ići na ruku pristalicama Tomislava Nikolića, a mislim da baš niko nije mogao da predvidi da će se u narednih dvanaest godina sve poluge vlasti naći u rukama tadašnjeg šefa naprednjačke izborne kampanje, danas predsednika svega ovoga.

Koji je, po rečima našeg sagovornika, a to su kasnije za „Blic“ potvrdili još neki učesnici dramatičnog skupa u centrali SNS, u ponedeljak uveče bio izložen žestokoj kritici partijskih kolega. Nikolić je izgubio u prvom krugu od Borisa Tadića (979.216 prema 999.454), u parlamentu su naprednjaci dobili najveći broj poslanika, ali je stvarni pobednik tih zbora bio Ivica Dačič, koji je sa 44 mandata njegove koalicije (SPS, PUPS i „Palmini“) još u nedelju uveče izjavio da „ne zna ko će biti predsednik, ali zna ko će biti sledeći premijer“.

Ako niste zaboravili, da je Tadić pobedio u drugom krugu, verovatno bi se nastavila saradnja demokrata, socijalista i Dinkićevih „ursovaca“ na svim nivoima, plus rezervni sastav iz sada već zaboravljenog LDP, zbog čega je i taj rezultat SNS u tom trenutku ocenjen kao neuspešan.

Najveća bruka naprednjačke zvezde u usponu bio je ubedljiv poraz na beogradskim izborima, kad su demokrate predvođene Draganom Đilasom osvojile 50 odbornika naspram njegovih 37, pa je još dve godine prestonicom vladala ekipa iz prethodnog perioda, jer su „dačićevi“ doneli demokratama u miraz još 13 mandata. To je bio najbolji pokazatelj „šta bi bilo da nije bilo“ umišljenog Tadića, rasutih „demokratskih“ glasova za Vojislava Koštunicu, dr Zorana Stankovića i Čedu Jovanovića, sve do famoznih „belih listića“...

S druge strane, pitanje je šta bi se dogodilo da je u toj naprednjačkoj „noći oporih reči“, sve sa nuđenjima ostavki i lupanjem vratima, u političkom ofsajdu ostao današnji glavni igrač. Da li je Srbija već u tom trenutku bila zrela za sadašnju diktaturu ili je u nju postepeno skliznula preko famoznog PPV-a (prvi potpredsednik Vlade), pa premijera kome „nije ni na kraj pameti da se kandiduje za predsednika“, pa predsednika evo već sedam godina?

* * *

„Osveta se servira hladna“, tako glasi poznata poslovica, čija je suština u tome da su najbolnije posledice nečijeg postupka one koje dolaze kasnije, posle dužeg razmišljanja i čekanja pravog trenutka. To su na svoj način osetili i Tomislav Nikolić i mnogi viđeniji naprednjaci iz tog perioda, potisnuti od strane raznih preletača i dojučerašnjih političkih suparnika, mladoliderskih akademika i kloniranih poslušnika, što bi možda bilo naprednjačko unutrašnjepartijsko pitanje da se kao zaraza nije prelelilo na čitavu državu i sve institucije.

Deo te hladne zakuske pripao je i nesretnim socijalistima, koji su sve bliži potpunom samoukidanju i utapanju u „širok front narodnjačkih snaga“. U tom kontekstu najgore su prošli Beograd i Beograđani, kojima nikad neće biti oproštena tri uzastopna izborna poraza za funkciju gradonačelnika, pa im se osveta servirala u liku lažnog doktora nauka, pa nevidljivog doktora, pa veselog Iznoguda koji nije dosanjao da postane „kalif mesto kalifa“, sve do Gangule koji jedino zna kako se gasi televizor...