Piše Ivan Mrđen: Oktobarske ide

Poznata je Plutarhova priča da je imperator od vidovnjaka upozoren da mu preti opasnost na Martovske ide, ali je to upozorenje zanemario. On je na putu za Pomepejev teatar sreo tog vidovnjaka i podozrivo rekao kako su “Martovske ide došle”, na šta mu je ovaj odgovorio: “Da, ali još nisu prošle!” Vilijam Šekspir je ovaj susret dramatizovao u drami “Julije Cezar”, odakle potiče i izreka “Čuvaj se Martovskih ida”.

Vremenom su Martovske ide postale izraz kojim se opisuje neka opasnost ili nevolja koja preti, a koja će se dogoditi u tačno određenom vremenu. Sa oktobrom, dakle, sve to nema nikakve veze, osim što se u ovom veku u zemlji Srbiji svake godine, petog dana listopada podsećamo na događaje koji su mogli da budu istorijski, samo da je sutradan bilo više pameti i odlučnosti da se taj veliki posao uspešno dovrši…

* * *

Javio mi se u nedelju drugar iz devedesetih, zajedno smo vojevali neke bitke po Našoj borbi i Vremenu, posle on otišao u beli svet, ima taj “neki život, miran tih”, što bi rek'o Balašević, ne mari baš mnogo za ovaj rijaliti u kome mi ovde živimo... Jedino ga, kaže, uhvati neka tuga početkom oktobra, kad pomisli da li je sve baš tako moralo da bude...

Pa su nam ne samo na vlasti, nego nas zajašili i ne misle da siđu oni čiji smo suzavac gutali tokom poslednje decenije prošlog veka. I za koje smo, kao sve obične budale, pomislili da su tog nekog oktobra otišli u “ropotarnicu istorije”...

Što nas opet vraća u Rim, jer je taj izraz prvi upotrebio italijanski pesnik Frančesko Pertrarka (1304-1374), koji je grad na Tibru nazvao “ropotarnicom istorije”. Od tada se ta metafora odnosi na zamišljeni prostor u prošlosti u koji odlaze ljudi, događaji, ideje, predmeti, pa i čitava naselja (poznat je “grad duhova”), sve što je u nekom periodu izgubilo svoj smisao ili na značaju, da bi vremenom bilo i zaboravljeno.

Umesto u “gradu duhova” eto njih na svakodnevnom “balu vampira”, koji se uživo prenosi po televizijama sa naci-frekvencijama, zbog čega su, valjda, i u ono malo medija koji kako tako baštine tradiciju nezavisnih glasila iz Miloševićeve ere odustali od podsećanja na taj Oktobar. Pa mi kaže moj drugar, bezbedno smešten u sopstvenu sigurnu kuću, eto i ti si, prijatelju, ovih dana palamudio o nekoj pevaljki i njenoj objavi sa nečega što prate samo kreteni...

Što bi rek’o već pomenuti Šekspir u onoj drami o Juliju Cezaru: “Zar i ti, sine Brute?!”

* * *

Jedini odgovor na koji imam pravo je da sam o tom famoznom datumu, ali i onom posle njega koji se nije dogodio, pisao kad je trebalo i kad sam mislio da će to makar malo uticati na slavodobitnike te “bager revolucije”:

2005: Petooktobarsku revoluciju izveli su posle izbora od 24. septembra 2000. godine, kad su zajednički pitali narod: “Ko danas sme da vas pogleda u oči”. Pet godina kasnije, to isto pita narod: “Ko od vas danas sme da nas pogleda u oči”.

2006: Peti oktobar spada u one značajne datume koji su još dovoljno blizu da bi bili istorijska činjenica i dovoljno daleko da sad svako može da ih tumači kako mu volja i kako mu trenutno odgovara. Zato nije čudo što neki istaknuti političari paze pred kim će da se pohvale svojim ušećčem i znaju gde treba da ga prećute. Jednom rečju, tretiraju ga kao - švaleraciju.

2009: Na današnji dan pre četrdeset godina, 2009 5. oktobra 1969 BBC je emitovao prvu epizodu serije “Leteći cirkus Monti Pajtona”, koja je postala kultna emisija širom sveta. Na današnji dan pre devet godina, 5. oktobra 2000. BBC je, kao i sve svetske agencije, javio o velikoj promeni vlasti u Srbiji i kraju vladavine Slobodana Miloševića. Svi mi koji smo se borili protiv tog režima nismo mogli ni da sanjamo da će nepunu deceniju kasnije na vlasti biti toliko “pajtonovaca” i da ćemo na političkoj sceni svakodnevno gledati “cirkus”. Koji, na žalost, nije i “leteći”, jer neki nikako da odlete!

2010: Danas, na desetogodišnjicu Petog oktobra, mnogo se više govori o nekom nedočekanom „Šestom oktobru“, nego o proživljenom „Četvrtom oktobru“ i svim onim danima, mesecima i godinama pre „srpske oktobarske revolucije“. Žalosno je, međutim, što kako vreme odmiče o svemu tome najviše govore oni koje bi svaka iole doslednija lustracija oduvala sa političke scene, jedne zbog toga kako smo živeli i šta smo sve preživeli u “godinama raspleta”, a druge zbog toga što je Peti oktobar zakasnio najmanje deceniju.

* * *

A onda je posle majskih izbora 2012. godine počelo “zlatno doba” i ja sam, priznajem, sve češće u prilici da nešto napišem u stilu poznatih stihova Jure Stublića i grupe “Film”: “Ne osjećam ništa, samo se sjećam”…

2012: U rubrikama tipa “Dogodilo se na današnji dan” 5. oktobar se pominje i po tome što je tog dana 1969. Bi Bi Si emitovao prvu epizodu kultne humorističke serije “Leteći cirkus Montija Pajtona”, koja se u četiri ciklusa prikazivala do kraja 1974. godine. U Srbiji se isti datum vezuje samo za cirkus, koji je trajao sve do nedavno, kad su se na velika vrata vratili oni za koje smo mislili da su odleteli 5. oktobra 2000. godine.
2013: Početkom ovog veka, kad bih pitao drugare iz komšiluka šta su radili 5. oktobra 2000. godine, svi su bili na nekom bitnom mestu, jedni pred Skupštinom, drugi u Televiziji, treći u stanici policije u Majke Jevrosime, sve do onih koji su razbijali parfimeriju Marka Miloševića na Terazijama ili palili knjige u ni krivoj ni dužnoj štampariji “Čigoja”, čije se prostorije nalaze u istoj zgradi gde je i sedište Socijalističke partije Srbije na Studentskom trgu... Pitam juče u istim kafićima, maltene iste ljude, jedan tog dana pek’o rakiju, drugi bio na odmoru, treći krečio stan, četvrti iš’o da da tetki lek... Najiskrenije mi je odgovorio komšija Gane: “Kako da se ne sećam?! Bio sam nigde! Znaš ono, gde si bio - nigde, šta si radio - ništa!”
2014: Deceniju i po živimo u provizorijumu u kome se ne zna ni ko su pobednici, ni ko su poraženi. Da se sinoć probudio neko ko je od sreće zbog pobede tadašnje opozicije pao u komu 5. oktobra 2000. i odgledao dnevnike na svim ovdašnjim televizijama, samom sebi bi isključio sve aparate!

2015: I danas će kao svake godine razni učesnici i svedoci i samozvani i izvikani analitičari raspredati o propasti Petooktobarske revolucije. Ja se unapred slažem sa svima, jer veću glupost od svih onih koje su napravili lideri tog istorijskog prevrata teško da će neko moći da izvali. Zbog toga nam je posle deceniju i po gore nego u jesen 2000. godine, pa i u odnosu na jesen i zimu 1996/1997, u vreme čuvenih „88 dana koji su svetu pokazali jedno drugo lice Srbije“. Iz tog doba ponovo je aktuelna jedna od studentskih parola: „Gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram!“
* * *

Tada sam nešto napisao i o „Šestom oktobru“: Današnji datum pre petnaest godina nije postojao u kalendaru. Izostajanje tog „Šestog oktobra“ sada je moguće objasniti time što je Vojislav Koštunica pao s nogu dajući intervjue za domaće i svetske medije, Zoran Đinđić počeo da se oduzima kad je sabrao kome je sve dužan zbog prethodnog dana, Čedomir Jovanović počeo da se bavi tankerima sa naftom, Mlađan Dinkić bankama, a i ostali lideri DOS-a da merkaju ministarstva, kabinete i javne kuće. A Nenad Čanak je svirao k... (malo klavir, malo kao i obično)!

Zato je današnji dan realni rođendan ovih što su sada na vlasti!