Nemam baš lepo mišljenje o tome kako već godinama izgledaju i za šta navijaju dnevne novine, u kojima sam ponikao i naučio najvažnija pravila novinarskog zanata. Posebno ono “brzo, kratko, jasno”... Ne mislim, takođe, da je moguće “spasavanje duše i obraza” zadržavanjem nekih nasleđenih rubrika, nagrada i manifestacija. Posebno kad je reč o satiri, i pisanoj, i nacrtanoj…

I pored toga, otišao sam prekjuče na dodelu njihove nagrade za novinsku satiru, iz poštovanja prema čoveku čije ime nosi ovo priznanje. U predgovoru knjige “Sa Beogradom na ja” stoji da je Jovan Hadži Kostić bio i ostao moj uzor, te da sam kao mlad novinar često gostovao u njegovoj rubrici “Tako Reći Nezvanično”:

Da budem iskren, pravi “krivac” što se potvrdilo pravilo “nikad ne reci nikad” je ovogodišnji dobitnik ove nagrade, moj prijatelj Ninus Nestorović iz Novog Sada. Otac troje dece, po obrazovanju novinar, po zanimanju carinski inspektor, član Društva književnika Vojvodine, autor šest knjiga aforizama na srpskom, a njegovi aforizmi su prevedeni na italijanski, poljski, španski, engleski, slovenački, bugarski, makedonski, ruski, češki, baskijski, mađarski, rumunski i nemački jezik.

Od prekjuče dobitnik baš svih najznačajnijih nagrada za ovu vrstu stvaralaštva, a tek je zakoračio u 58. godinu života…

Profesor Žarko Trebješanin reče da su Nestorovićevi aforizmi “ubitačni kao jezičke strelice, jer su dobro zaoštreni i nepogrešivo, laserski precizno pogađaju u samo središte mete, u najbolniju tačku”. Pa je posebno istakao one koji predstavljaju “psihološki portret našeg velikog vođe”.

Uz iskrene čestitke Ninusu, navešću samo dva: “Čim je primetio da se narod zaljubio u njega, vođa ga je odmah odveo u mrak”; ”I dušom i telom ste uz vođu?! A gde vam je mozak?”