0
Proveo sam zaista prijatno veče u restoranu „Amici Trattoria“ u melburnškom predgrađu Kembervil (Camberwell) sa Mirinom i mojom nastarijom ćerkom Milenom, našim zetom Kameronom, njegovim rođenim sestrama Pamelom i Suzan i njenim mužem Glenom. Ništa nisam razumeo šta su pričali, ali toliko su se smejali da svakom normalnom čoveku mora da bude drago kad prisustvuje takvom porodičnom okupljanju, pa makar samo na nivou jedne generacije...
One srednje koja, po pravilu, najviše trpi i zbog roditelja u poodmaklim godinama i zbog dečurlije koja pristiže. U kojoj najčešće započnu nesuglasice oko neispunjenih očekivanja i sopstvenih nedorečenosti, pa se ponekad neki lakše otuđe nego što su spremni da o tome otvoreno razgovaraju. Imam dovoljno životnog iskustva i umeća u vezi porodičnih odnosa da mogu da prepoznam ljubav, pažnju i razumevanje, čak i ako ne razumem jezik kojim se govori. Jer, to se vidi iz svega ostalog, od zagrljaja pri susretu do obećanja o novom viđenju pri rastanku…
Jedna koleginica me je svojevremeno nazvala „najboljim porodičnim novinarem“. Ne samo zbog priča poput one kojom sam juče čestitao rođendan Mirinoj i mojoj najmlađoj ćerki Marini, već i zbog svih onih „ličnih i porodičnih vesti“ među mojim prijateljima, kolegama, komšijama… Mnogi od mojih zapisa, dok su još objavljivani u novinama, završili su uredno presavijeni u njihovim novčanicima.
Ovih dana sam jednom prijatelju čestitao četrdeseti rođendan. Ranije bih, pri pominjenju njegovog imena, stavljao pridev „mladi“, a sad mi se nekako čini da sam na taj način potpomagao njegovu zabludu da „ima vremena za sve“. Zato sam mu sada napisao „ili se oženi ili da ja vratim pare tvojim roditeljima, što su me godinama plaćali da ti govorim ono što oni nisu smeli“.
Ponekad je šala poslednja odbrana, ali zaista se ne bih usudio da se šegačim sa tako ozbiljnim stvarima da ne mislim da moja reč, kad je reč o porodičnim odnosima, ima neku težinu. Istina, neki su mi baš to zamerali, kažu trpaš se gde ti nije mesto, pusti ljude da žive, valjda će oni znati šta je najbolje za njih. Bilo je i podsmeha, kažu ti kad ne znaš šta da pišeš izvučeš neku porodičnu priču ili fotografiju, znajući koliko naši ljudi vole da zaviruju preko tuđeg plota…
PROČITAJTE JOŠ
Nije, dakle, lako biti „porodični novinar“… Proslavljeni odbojkaš Vladimir Vanja Grbić je negde oko božićnih i novogodišnjih praznika rekao kako ima sijaset postignuća za sobom, ali da je sve to nula u odnosu na porodicu:
“Kažu mi svaka ti čast, imaš četvoro dece. Ja kažem da ne čestitaju meni, već supruzi. Jer žene odlučuju da li će i koliko dece imati. I onda kažu ti si olimpijski šampion, član si Kuće slavnih, prvi si nosilac nagrade za životno delo, globalni si ambasador itd. Dobro i? Sve je to nula, prema ovome. To je tako. Jer, šta ostane iza čoveka? Ostanu njegova dela i ostanu njegova deca. Ono čemu ih naučite, čime ih oplemenite, kako ih pripremite za život, koju poruku ponesu.”
Kad sam ovo pročitao i, of course, kopirao i sačuvao, pomislio sam kako bi nam svima bilo mnogo lakše kad bismo umesto raznih budaletina i njihovih nepodopština slušali ljude koji ovako govore. Kad bismo shvatili da se sudbina jednog društva ne određuje mitovima, granicama, avionima, već da upravo zavisi od te osnovne “ćelije”.
Porodica je centar života i ključ za večnu sreću. Mislite na svoju porodicu svakog dana, ne dozvolite da vas današnji užurbani svet spreči da pokažete koliko volite i cenite članove svoje porodice.
“Imam divan odnos sa sestrama i zetom; zbog toga se osećam kao da uvek znam gde pripadam”, rekao mi je Kameron u povratku.
Porodica je najčešće poput skrivenog blaga, da biste uživali u tom bogatstvu morate stalno da ga tražite. Nema sumnje da se oko porodice i doma stvaraju, jačaju i održavaju sve najdominantnije ljudske vrline.
Nije važno koliko je velika vaša kuća, važno je koliko u njoj ima ljubavi. Imati ljubav i podršku porodice to je ono što svaku kuću čini domom.
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?