Iz dva razloga ne propuštam da prisustvujem dodeli nagrade za visoke profesionalne standarde i etiku u novinarstvu, koja nosi ime prerano preminule Katarine Preradović (1972-2015).
Prvi, što sam Kaću izuzetno cenio kao nepokolebljivu novinarku i urednicu, a drugi što verujem da dokle god ima novinara koji prođu stroge kriterijume koleginica i kolega iz Fondacije – ima nade i za našu profesiju, i za društvo u celini.
„Ovde je istina neprijateljska činjenica i zato imamo sve više medija, a sve manje novinara kojima je stalo do istine“, rekao je prekjuče kolega Rade Radovanović pre nego što je objavio da je šesti dobitnik ovog izuzetnog priznanja novinarka Vojvođanskog centra za istraživačko novinarstvo Ivana Gordić Perc.
Njen serijal tekstova o radnom logoru vijetnamskih radnika u fabrici Linglong u Zrenjaninu pamtiće se i po tome što su posle toga bitno izmenjeni uslovi u kojima ovi ljudi žive, dakle neko je nešto morao da preduzme.
„Živimo u vreme kad sve veći broj ljudi za sve što nam se događa kaže ‘ništa naročito’. Pa kažu, ne može ništa da se učini, jer je ovde sve korumpirano, svi gledaju rijalitije, svi vole Vučića“, tako je profesorka Danica Popović pokušala da objasni zašto je važno da ističemo novinare koji beskompromisno rade u interesu društva, štiteći i otkrivajući istinu, posebno u ovo „doba aberacije“.
Izraz aberacija, da se podsetimo, potiče od latinske reči aberrare što znači odlutati i vremenom je postao sinonim ne samo za lutanje ili srljanje u neku zabludu, već i za svako odstupanje od normalnog tipa ponašanja, sve do ekstremnih paranoidnih poremećaja.
Lutanje, zabluda, paranoja… nije baš vesela slika društva u kome već godinama rade i stasavaju novinari. Oni pravi, poput moje imenjakinje gordog prezimena.
****
BONUS VIDEO – Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?