Piše Ivan Mrđen: Naše je samo ono što drugima damo

Baner je postavljen na portalu humanitarne organizacije “Budi human”, uz poziv da se upiše “1871” i SMS pošalje na broj 3030.

To “do sada smo gurali sami” pratim, na žalost, već dovoljno dugo da znam koliko je ljubavi, pažnje, energije, strepnje, vremena i para uloženo u svaki Strahinjin osmeh, dobar dan, nagoveštaj boljitka i sustizanje vršnjaka… O tome mi je prvo pričao njegov pradeda, Sanjin otac, legendarni novinar i jedan od najboljih glavnih urednika “Sporta” Mihailo Miša Vasiljević (1933-2024), sa kojim sam se često družio utorkom u blizini njegovog stana na “Lionu”, da bi pre tri godine prilikom novinarske ekskurzije po Zlatiboru njegova baka veći deo jedne lepe avgustovske večeri proplakala zbog bojazni da sva ta briga neće biti dovoljna…

Nadam se da mi moja prijateljica neće zameriti što sam, videvši njenu objavu, prvo pomislio na vreme koje je proteklo od te njene bolne ispovesti do otvorenog priznanja da im je potrebna pomoć… Tim pre što je već na prvu objavu reagovalo mnogo dobronamernih ljudi, poput koleginice Marine Bulatović koja je napisala da će porodice Bulatović, Petrović i Lazarević svakako pomoći ovom medenom i dobrom dečaku – Strahinji, podsećajući da je "naše samo ono što drugima damo".

* * *

Mnogo širi problem je što detetu koje zaostaje u razvoju najviše štete ne prave njegove teškoće, nego odlaganje najbližih da se to prizna. Psihologija opisuje tzv. mehanizam poricanja (denial) kao prirodnu odbranu porodice kad se suoče s mogućnošću da dete ima razvojni poremećaj. To je često “prva reakcija bola”, lakše je verovati da dete samo kasni, da će ga ljubav i posvećenost “pogurati”, nego odmah prihvatiti realnost. Tek kasnije dolazi spremnost da se potraži stručna pomoć.

Čuveni engleski pedijatar i psihoterapeut Donald Vinikot (1896-1971) govorio je da “dobro roditeljstvo nije u tome da se zaštiti dete od stvarnosti, nego da mu se pomogne da se u njoj snađe”. Predugo poricanje, koliko god iz dobre namere, zapravo uskraćuje detetu pravovremenu podršku i usporava njegov potencijalni razvoj.

Američka psihološka asocijacija (APA) naglašava da rano uključivanje stručnjaka i zajednice može dramatično da poboljša kvalitet života i deteta i porodice. Tu je važna i dimenzija društvene solidarnosti, uključivanje “ljudi dobre volje”, jer porodice retko mogu same da nose teret bolesti ili poremećaja koji zahtevaju dugotrajnije lečenje i nestandardne metode, zahvate, lekove…

* * *

UNICEF Srbija je svojevremeno analizirao situaciju u pogledu usluga za bebe i malu decu sa smetnjama u razvoju. Ovaj izveštaj navodi da je u Srbiji veliki problem što zdravstveni radnici (posebno pedijatri) ne detektuju razvojna kašnjenja, jer uglavnom ne koriste standardizovan alat za skrining, poznatiji kao upitnik “Uzrasti i razvoj deteta”.

Izabrani pedijatar će dete često pregledati i do deset puta u prvim godinama života, ali standardni klinički pregled otkriva samo oko 30 odsto dece sa razvojnim teškoćama. Tek primenom pomenutog upitnika skrininga taj procenat se povećava na skoro 80 odsto, što pokazuje da, kad se koriste odgovarajući alati, može se na vreme uočiti mnogo više realnih simptoma nego kad se oslanja samo na opšti klinički pregled.

U istom izveštaju se navodi da roditelji često signaliziraju sumnje („dete kasni“), ali dobijaju odgovor tipa „sačekaćemo, pratimo“ od strane sistemskih institucija, što produžava period bez stručne intervencije. Jednostavno rečeno, porodice vide ili osećaju da nešto nije u redu, ali sistem (i ponekad unutrašnji porodični otpor) odlaže priznanje ili akciju.

* * *

A onda se vremenom stigne do famoznog “lečenja SMS porukama”… Tu se poslednjih godina javlja sasvim drukčiji psihološki problem, jer mnogi ne učine ni taj mininalni napor (uz još minimalniji trošak), misleći da time ništa ne pomažu.

O tome govori i Kristina Kuzmić u bestseleru „Znam kako ću“, čiji je podnaslov „i druge laži koje sam govorila sebi, gledajući svog sina kako pati“: „Mi ljudi često mislimo da moramo da uradimo nešto veliko da bismo pomogli, pružili podršku, pokazali da nam je stalo. Ali ta želja da uradimo nešto spektakularno često nas sprečava da uradimo nešto malo. Ponekad je najveći dar koji možemo nekome dati – jednostavno biti uz njih!“