0
Napisah juče kako se još malo pa punih 19 godina svakodnevno "obraćam naciji" preko različitih medija. Navodnike sam ranije u takvim prilikama uredno objašnjavao činjenicom da ta sintagma izvorno pripada našem prerano preminulom kolegi i prijatelju Stojanu Drčeliću (1963-2022), a sada sam to namerno izostavio, jer sam znao da ću današnji komentar posvetiti njegovom sinu Maksimu koji danas puni deset godina i postaje tinejdžer.
To u Srbiji odavno nema nikakve veze sa izvornim tumačenjem engleskih brojeva (thirteen, fourteen, fifteen…), kod nas deca to postaju već sa prvim dvocifrenim rođendanom, imamo jednu takvu kod kuće na Zvezdari koja, by the way, tek za koji dan puni jedanaestu…
Dan posle Maksimovog rođenja, u subotu 23. februara 2013. godine, objavio sam sledeći zapis:
„Čovek nije mator sve dok ima prijatelje koji dobijaju decu. Možda su moji prijatelji i drage kolege Zora i Stojan Drčelić imali svoje razloge da mi ne dostave podatke o tačnom vremenu dolaska na svet, dužini, težini i doktoru koji je juče obavio ‘carski rez’, ali njihov sin Maksim, kad jednom počne da čita novine, može da ih pita zašto je čika Mrđen na dan kad sam ja rođen napisao nešto bez veze?!“
Ovaj tekst je objavljen i u mojoj knjizi „Sa Tadića na Vučića“ („Mostart“, Beograd/Zemun, 2016.), za koju je njegov tata Stojan napisao predgovor upravo za 2013. godinu. Iz koga, i dalje sa ponosom i zahvalnošću, prepisujem sledeći pasus:
„Ako bih bio prinuđen da u jednoj rečenici objasnim šta to svakodnevno radi Ivan Mrđen, usudio bih se da ustvrdim da nam nenametljivo ali uporno propoveda da su najvrednije i najvažnije stvari u životu besplatne. Svestan sam nesavršenosti poznatih termina kojima bi se žanrovski odredio Mrđenov opus, ali to je u ovom slučaju manje važno. Suština je u tome da nas on podseća da prijateljstvo, osmeh, zagrljaj, ljubav, milosrđe i poštovanje ne koštaju, da nemaju cenu, bez obzira kome su upućeni – svojim unučićima, vozaču tramvaja, žrtvama terorističkih napada, prijateljima, slučajnim saputnicima, komšijama ili konobaru iz neke od njemu omiljenih kafana“.
Pročitajte još:
Istina je da sam propustio slavlje zbog Maksimovog rođenja u našem omiljenom restoranu „Palilula“ (kome je Stojan ostao veran mnogo duže od mene), jer sam tih dana sa porodicom boravio u Bugarskoj. A onda se Mirina i moja najstarija ćerka Milena preselila u Melburn, pa se nekako uobičajilo da dobar deo beogradskih zima menjam za varljiva autralijska leta, zbog čega me nije bilo ni na proslavama Maksimovih rođendana.
Njegovo odrastanje, nestašluke i prve petice pratio sam kroz Stojanove priče, jer smo se u tom periodu nas dvojica, čak i kad nismo tesno sarađivali, rado družili… Na žalost, surova sudbina je namestila da sam Maksima prvi put sreo, baš u „Paliluli“, one junske večeri kad smo Stojana sa Orlovače ispratili na poslednje putovanje. Tada sam mu poklonio knjigu u kojoj je pomenuto njegovo rođenje, ponajviše zbog toga što mi je naša draga koleginica Zora rekla da se obistinila moja prognoza, jer Maksim zaista voli i da čita novine i da komentariše ono što je pročitao.
Prvo dete čije sam rođenje pomenuo u proteklih još malo pa punih 19 godina bila je Milica, ćerka našeg kolege i neprežaljenog prijatelja Slaviše Lekića (1959-2021), koja je krajem prošle godine postala punoletna. Na kraju tog niza sa više od pedeset beba je takođe jedna Milica, ćerka mojih dragih prijatelja Vere i Milorada Vučkovića, koja je, bez ikakvih problema, krajem avgusta prošle godine rodila Čarnu, slatku devojčicu tešku 3.300 grama i dugačku 53 santimetra, na ponos tate Stefana i čitave familije…
To su, između ostalog, podaci koje nisam saznao onog dana kad je Maksim rođen. Mislio sam, ima vremena, a sad mi je potpuno jasno koliko je njegov otac Stojan bio u pravu. Najvažnije stvari u životu su besplatne, jer one jednostavno nemaju cenu!
***************************************
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?