"Slabo divanim madžarski, nešto malo, a i to s greškom, tečno govorim rukama i perfektno se služim smeškom…", pevušio sam u sebi dok sam u nedelju 19. februara pisao tekst o mojim naporima da pod stare dane ne samo pričam, već i pevam na engleskom.
Ne, nisam zaboravio dvogodišnjicu smrti Đorđa Balaševića (1953-2021), čoveka koga sam najčešće citirao u ovih još malo pa punih 19 godina svakodnevnog „obraćanja naciji“ preko različitih medija. Pomalo što ga pratim još od fon Ligeštula, a mnogo više zbog činjenice da u njegovom opusu postoji stih gotovo za sve naše nesporazume, dileme, svakodnevne situacije…
Iz oba razloga nekako mi je strano ono što sad čine neki članovi njegove porodice, preterujući sa zaštitom autorskih prava, kao da ti stihovi, mnogo više nego muzika, nisu odavno postali narodne pesme. Koliko li je samo proslava uz „živu muziku“ posle rođaka koji sve podave „pljevaljskim tamburašima“ i sličnim narudžbama spašeno „ringišpilom“ ili „čardašom u tim lepim nogama“…
Još više me nervira praksa gotovo svih podrepaških radio stanica, na kojima ga godinama nisu puštali, a sada ne prestaju da emituju njegove bezazalene pesmičuljke, strogo vodeći računa da ne dotaknu “dno dna” ili neke druge stihove protiv samovolje onog ili ovog na vlasti. Svodeći čitavu priču na „panonskog mornara“, vajni muzički i ostali urednici sistematski skrnave uspomenu na njega, tako da već dve godine imamo apsurdnu situaciju što više Balaševićevih pesama – to manje pravog Balaševića!
U nedelju je, ni to nisam zaboravio, bila 101. godišnjica prvog broja lista „Borba“, o čemu sam lane napisao čitav feljton i organizovao zapaženu tribinu i izložbu fotografija. Sad vidim da više nikome nije važan neki minorni listić koji izlazi pod tim imenom i kome su povodom „stotog rođendana“ organizovali državnu proslavu. Tada se pokazalo da je moguće u okviru istog jezika o istim stvarima i istim povodom govoriti na dva potpuno različita načina.
Možda na prvi pogled nema mnogo veze sa prethodnom pričom, ali dva potpuno različita jezika pojavljuju se ispod jednog tvita moje „školske drugarice“ Antonele Rihe (svojevremeno smo zajedno prošli obuku za medijske trenere).
Pročitajte još:
„Kakav kičeraj, božemesačuvaj, mozak me zaboleo od ovog žutog kao zlata“, tako je ona prokomentarisala fotografiju iz vladičanskog Dvora u Bijeljini, uz objavu lidera pokreta Dveri Boška Obradovića o poseti „Njegovom Preosveštenstvu Episkopu Zvorničko-tuzlanskom g. Fotiju“.
Na stranu ovaj novi pravoslavni pravopis, po kome se velika slova pišu i gde treba i gde ne treba, valjda da bi se na taj način dobilo na važnosti, kako domaćina tako i gostiju. Tu posle ne pomažu ni fraze o „duhovnom svetioniku“, jer se većina komentara odnosila na to da je prethodni episkop zvorničko-tuzlanski, Vasilije Kačavenda, sam svoje eparhijsko sedište u Bijeljini nazvao „parčem neba na Zemlji“, pa je svojevremeno objavljena fotoreportaža iz pomenutog eparhijskog sedišta nazvanog „srpski Versaj”. Opisivan je pozlaćeni nameštaj presvučen unikatnim meblom, a, kako se nezvanično govorilo, vladičanski dvor ukrašen je vrednim umetničkim slikama i raznim unikatnim predmetima čija je vrednost više desetina hiljada evra.
„Znate li šta je najgore? To jeste pozlaćen nameštaj“; Katastrofa, bole oči“; „Samo skromno i u duhu pravoslavlja”; „Kičeraj, raskalašnost, pohlepa, pozlatoljublje… Slika govori o još nekim smrtnim grehovima: gordost, srebroljublje, pohlepa, blud, požuda, zavist, proždrljivost, prejedanje, zlopamćenje, gnev lenjost”; “Slika & prilika onih koji žive od toga što varaju i lažu druge”; ”U svom ovom ‘dabogsačuva’ ambijentu naglasak na ‘duhovni’. Bruka i sramota“; „Ovaj svetionik ne svetli nego blješti“…
I tako u gotovo svim reagovanjima. U tom smislu je i zaključak u tvitu koji je potpisao Bane Verko: “Da svetli vidimo na slici, ali koga to zlato ili imitacija može da duhovno prosvetli. Samo onog ko je materijalista u duši a takve Gospod baš ne ceni!”
S druge strane, naišao sam na samo dva tvita koji čitavu situaciju vide, osećaju i komentarišu ne samo na drugi način, već i nekim potpuno drukčijim jezikom. Tako je lik koji se potpisuje kao „Gost na Zemlji“ poručio koleginici Riha: „Pa, što bleneš“. A na liniji iste duhovnosti je i komentar izvesnog sa potpisom „Kontra Selebe“:“Ne seri!“
Zbog svega toga sam ovih dana, na pitanje kakav je zapravo moj status u Australiji (a za koji dan opet i u Dubaiju), odgovorio jednom sentencom Đorđa Balaševića: „Ja sam izbeglica iz besmisla!“
***************************
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar