Britanskoj kraljici Elizabeti Drugoj (21. april 1926. – 8. septembar 2022.) posvetio sam minuli vikend, odgledavši tri filma i više od polovine Netfliksove serije “Kruna” (autor Piter Morgan, četiri sezone, četrdeset epizoda, prva emitovana 4. novembra 2016. godine).

Iako još nisam stigao do najzanimljivijih delova ove televizijske sage, godina koje su obeležile Margaret Tačer (1925-2013) i princeza Dajana (1961-1997), želim da podelim neka razmišljanja o do sada “pređenom gradivu”. Ponajviše zbog toga što sve ostale vesti, posebno ove domaće, čine još važnjim neke poruke i pouke iz prvih decenija Elizabetine vladavine.

U tom smislu daleko najjači utisak je – država! Ona postoji samo ako se dosledno poštuju ustav i zakoni, ako su jasno razgraničene nadležnosti i ovlašćenja suverena, parlamenta, premijera i vlade, a funkcioniše uz uvažavanje autoriteta Crkve, profesionalnu i samostalnu adiministraciju, uključujući vojsku i policiju…

Sve to podrazumeva punu slobodu medija, ali i njihovu odgovornost kao kreatora javnog mnjenja. Nisu slučajno za Harolda Makmilana (1894-1986), britanskog premijera od 1957. do 1963. godine, govorili da se “najviše plaši sutrašnjih novina”.

Zapamtio sam i rečenicu Harolda Vilsona (1916-1995), šefa laburističke vlade od 1974. do 1976. godine: “Naš je cilj, kao najodgovornijih ljudi, da više kriza rešimo nego što ih stvorimo, jer niko ne želi histeriju na vrhu države!”

“Look at your home, angel”, rekao bi Bora “Čorba”. Imamo državu u kojoj su urušene sve institucije sistema, pa se zato svaki čas sastaje neko polufantomsko “koordinaciono telo” tek da bi predsednik svega ovoga imao čime da nastavi neprekidni televizijski rijaliti, uglavnom proizvodeći nove “krize”.

I još jaču histeriju!