Više ni sam ne znam na koliko načina sam se tokom ove tužne srede prisetio Slaviše Lekića (1959-2021). Ne mogu da kažem i oprostio, jer teško da ću ikad prihvatiti činjenicu da moj prijatelj i dragi kolega više nije sa nama.
Počelo je sa pozivima prijatelja, izjavama saučešća kome je već trebalo uputiti , pa i nesretnim pitanjima manje upućenih u prirodu i težinu njegove borbe sa opakom bolešću, „je l’ od korone“… Dao sam i izjavu za nekoliko medija, kojima je nešto značilo što Slaviša nikad nije zaboravio da sam mu ja bio prvi urednik, da su nam se karijere kasnije sudarale i preplitale, ali da smo vazda imali odnos „uspostavljen na telemljima profesionalnosti i ljudskosti“.
Pošto su novine „Nova“ danas, zbog praznika, izašle kao dvobroj, tekst za moju kolumnu „Idemo dalje“ objaviću tek u petak. O Slaviši Lekiću, of course…
Ništa manje nije značajno ni to što smo naše redovno okupljanje sredom popodne u poznatom dušanovačkom restoranu „Stari bunar“ nas nekoliko Slavišinih drugara i kolega, sasvim prirodno, posvetili i toj vrsti uspomena, iskovanoj na trasi „Grgeč“, „Rapsodija“, „Smederevo“, „Arilje“, „Gradac“, „Zlatni opanak“, „Klub Sokoj“, „Palilula“… Ovo se neće shvatiti kao reklama, jer pola ovih kafana više ne postoji, a urbana je legenda da su počele da propadaju kad je Lekić, kao neverovatni magnet za kolege i društvo, promenio lokaciju.
Zbog toga ću ovom prilikom za portal Nova.rs samo nanizati nekoliko fotografija iz mog ličnog albuma, počev od prvog teksta Slaviše Lekića, objavljenog u „Omladinskim novinama“, krajem 1979. godine.
Slede slike sa druženja u različitim prilikama, a nije bez značaja ni jedina kolor uspomena sa promocije moje knjige „Sa Tadića na Vučića“ („Mostart“, Beograd/Zemun 2016.), u kojoj je Slaviša u predgovoru potanko objasnio našu „istoriju bolesti“.
Bonus video: „Vladalac“ – kako je Slaviša Lekić video Aleksandra Vučića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar