0
Na današnji dan, pre tačno pola veka, počeo je moj radni staž. Tog 15. decembra 1973. godine, posle višemesečnih testiranja, provera i probnog rada, za pripravnike u „Večernjim novostima“ primljeni smo Anđelka Jekić, Dragana Minić, Jelka Đurić, Ljubica Ivan, Mirjana Smiljković, Slavica Vučković, Grujica Spasović, Draško Slomović, Dušan Milovanović, Ivan Jovanović, Mihailo Ješić, Predrag Mrmak, Rade Milovanović, Sekula Krstajić i ja, plus kolega Slobodan Pešević, zadnja pošta Banjaluka.
Uz izvinjenje koleginicama što ih pominjem po devojačkim prezimenima i dužnu poštu za petoro koji više nisu sa nama, ipak mi je pomalo krivo što nećemo ovaj naš „zlatni jubilej“ obeležiti nešto svečanije i u nešto većem broju. Ruku na srce, ni kad smo još bili svežiji i maltene u punom sastavu, kad se navršilo 40 godina od tog našeg promovisanja u novinare, nije bilo ništa veće interesovanje, pa sam još tada napisao da neke lepe lične datume ne treba kvariti nategnutim proslavama, možda i zbog onoga što je svojevremeno rekao Momo Kapor: “Godina sve više, prijatelja sve manje!”
Zato svaka čast Anđelki, Dragani i Ljubici sa kojima ću se danas tačno u podne sresti kod “Albanije” i u nekom od obližnjih restorana popiti nešto za čitavu našu generaciju, koja je radni vek provela u četiri države različitog imena, tri društveno-ekonomska sistema i još najmanje toliko potpuno različitih “medijskih strategija”… Pri tome se većina, osim Grujice i mene, nije ni pomerila iz zgrade na trgu koji je u tom periodu nosio dva imena, radeći u jednoj redakciji, od koje na kraju nije ostalo ništa vredno pomena…
* * *
Ima u Andrićevim “Znakovima pored puta” jedna beleška o nekom starijem čoveku iz okoline Valjeva, koji se jednog dana obrijao, lepo obukao i legao u krevet, pa kad su ga ukućni pitali šta se događa, on im mirno odgovorio: “Evo, zaokružujem”.
Daleko bilo, što bi rekli sujeverni, ali kad razmišljam o ovih mojih prvih pedeset godina, osim o tome da je vreme da “zaokružim”, često mi pada na pamet i jedna replika iz “Radovana Trećeg”, koju je najverovatnije ubacio genijalni Zoran Radmilović u onoj čuvenoj 250. predstavi. To je ono kad kaže Rumenki: “Da sam mesto tebe za ovih pedeset godina kamen tucao, ljudima bih napravio put, bar bi bilo neke vajde…”
Novinarstvo mi se sve više čini uzaludnim poslom. Pročitajte pažljivo ovaj pasus iz teksta koji je kolega Stojan Cerović (1949-2005) napisao za “Vreme” sa datumom 14. decembar 1992. godine:
“Prvi put smo ozbiljno u prilici da promenimo jedan režim glasanjem i nije čudo što sama pomisao na to boli i živcira naročito one koji treba da budu promenjeni, i što dolaze u iskušenje da sve batale i opoziciji ostave na raspolaganju samo revolucionarna srdstva. Za bulumentu na vlasti 20. decembar je nešto kao dan Strašnog suda, smak sveta koji bi mogli da prežive jedino ako ubede birače da to važi i za njih. Zato se izborna propaganda pretvorila u izluđujuće zastrašivanje, s osnovnom porukom: ako mi odemo, nema vam spasa.”
S druge strane, međutim, ima momenata kad zaista volim ovo što i dalje radim i kad sam ponosan ako neki moji zapisi bar malo pomognu ljudima koji se hrabro nose sa različitim životnim nedaćama.
“Poštovani gospodine Mrđen, u svoje ime i u ime Udruženja obolelih od akutnih leukemija, bilo bi nam veliko zadovoljstvo da prisustvujete kao gost našoj prvoj konferenciji za štampu. Vaša lična podrška i tekst napisan o našem udruženju su nam veoma značili. Ponajviše što ste nas podržali i privatno i profesionalno”, napisao mi je Predrag Slijepčević Predsednik Udruženja za borbu protiv akutnih leukemija “Leuka”.
Zato ću danas od 10 časova u Press centru Udruženja novinara Srbije (Knez Mihailova 6) svoj jubilej obeležiti prisustvom ovom skupu na kome će o trenutnoj situaciji u lečenju akutnih leukemija i transplatacija kostne srži, kao i o potrebama za trombocitima, krvlju i matičnim ćelijama govoriti predstavnici odgovarajućih zdravstvenih ustanova i udruženja “Leuka”.
Kao urednik, verovatno bih zbog prethodna dva, tri reda vratio tekst nekom mlađem i neiskusnijem kolegi, pa i zato moram da poimence navedem sve najavljene govornike. Iz Klinike za hematologiju UKC to su načelnica odeljenja za akutne leukemije dr Ana Vidović, načelnica centra za transplataciju matičnih ćelija dr Milena Todorović Balint i načelnica odeljenja za transpalataciju kostne srži dr Marija Elez, iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta dr Dragana Vujić, načelnica odeljenja za transpataciju kostne srži, iz Instituta za transfuziju krvi dr Zorana Andrić, a o najavljenim temama govoriće i psihoonkolog mr Sandra Bijelac i moj prijatelj Peđa za koga mnogi misle da se preziva Leuka.
To što svi oni rade i sa čim se svakodnevno suočavaju mnogo je vrednije od svih nametnutih tema, kojima nas raspamećuju uoči svakih izbora! Pa i od ovog mog jubileja, koji ću, kad već ne može svečano, obeležiti radno!