Piše Ivan Mrđen: Moj brat Vladimir (1955-2009)

Ima Balašević pesmu gde kaže “da se o mom životu pravi film, il’ barem strip… znam da bih bio sasvim negativan tip”, što bi moglo da važi za najmlađeg sina Antona Mrđena, samo što je on uglavnom bio loš prema sebi i za sebe. Uz to naslov ove pesme je “Brakolomac” što se za njega nipošto ne bi moglo reći, jer je i u sopstvenom braku uspeo da ostane tek nešto više od mesec dana…

* * *

Rođen je kao treće dete u vreme kad se brak naših roditelja uveliko raspadao, pa se u tom smislu pokazalo da je setni pogled naše majke Ane, kad ga je prvi put uzela u naručje, sadržao pitanje “šta li čeka nas oboje u godinama koje dolaze”. Njen život sam pokušao da opišem u romanu “Koverat Ane Zonai” (“Prometej”, Novi Sad, 2021), u kome ima i jedan odeljak o nesreći koja je pratila zamotuljak sa te fotografije, koju inače smatram majčinom najlepšom…

Kad je u naše živote ušla drugarica Janja Veselinović, kasnije druga supruga Antona Mrđena, ona je nekako prirodno najviše prigrlila i najviše brinula o najmlađem stanaru skromnog stančića u Doksimovoj ulici na staroj Čukarici. Ona ga je izlečila od teške infekcije nadbubrežnih žlezda, vodila da je na more u Prčanj i Promajnu, strahovala što je progovorio tek sa nešto više od četiri godine…

Zato je, kad se posle deset godina ponovo pojavila naša majka, njegovo prvo pismo u Bad Schwalbach počelo doslovce ovako: “Draga tetka Ana, mama mi je rekla da bi bio red da Vam i ja napišem par reči…”

* * *

U osnovnoj školi Vladimir Mrđen nije bio baš među najboljim đacima. Valjda je u našoj porodici bio sasvim dovoljan jedan odlikaš, što je moju braću užasno nerviralo jer su ih obojicu, posebno dok su išli u staru školu “Đorđe Krstić”, stalno upoređevali sa bratom Ivanom.

Pisao sam već o tome kako su naš otac Anton i mama Janja, poput večine čukaričkih roditelja, svojom obavezom smatrali da nam daju “parče ‘leba u ruke”, što je obično značilo osnovna škola plus tri godine nekog zanata. Tako je i Vlada završio za metalostrugara, mada je kasnije veći deo radnog veka vozio kamione, za šta se osposobio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, da bi usput postao i veoma dobar automehaničar, autoelektričar i uopšte “sve oko kola”…

Negde u vreme procvata jugoslovenske građevinske industrije i ogromnih radova u inostranstvu, uglavnom u prijateljskim nesvrstanim zemljama, i on se obreo na jednom gradilištu u Libiji, sa radnom knjižicom preduzeća “Ivan Milutinović”. Tada su mnogi posle dve, tri godine rada na tim destinacijama stekli ušteđevine sa kojima je izgrađeno bar dve trećine kuća po beogradskoj periferiji, ali njemu se nekako nije ostajalo tamo gde ne može da potroši toliku platu, pa se već posle nekoliko meseci vratio u Beograd.

* * *

Moja Mira i ja smo se doselili u Šimanovce krajem 1980. godine, a Vlada je došao pet godina kasnije, kad se kao metalostrugar zaposlio u radionici porodice Stijelja u Golubinačkoj ulici, koja je tih dana osvojila tržište nekim revolucionarnim ventilom za kućne slavine… Ja sam imao veze sa time samo utoliko što je Vanja Bulić tekst o tom novitetu doneo u redakciju Duge, u kojoj sam tada bio zamenik glavnog i odgovornog urednika, pa sam jednom prilikom upoznao i gazdu, koji mi se požalio da “teško nalazi dobre radnike”…

U Šimanovcima je Vlada našao kirajdžijski stan u Dečkoj ulici kod starijeg bračnog para Jovanović, koji nisu imali dece, pa su ubrzo sklopili ugovor o doživotnom izdržavanju, s tim da kuća i nešto imanja posle njihove smrti pripadnu njihovom stanaru. Rahmetli Toma je umro nekoliko meseci kasnije, a njegova supruga Vera je nadživela svog izdržavaoca još skoro punih pet godina…

U tom dvorištu je negde početkom ovog veka, uz Verinu saglasnost, počeo da zida novu kuću, ali nije daleko odmakao od temelja i spoljnih zidova, čak ni prvu ploču nije podigao… Nedavno sam prošao kroz Šimanovce i zaista me je pogodio prizor te polusrušene udžerice i “Vladinih stubova”, sve zaraslo u korov i memlu propadanja, onako kako obično biva kad negde više niko ne živi…

* * *

Već godinama me tišti, a o tome sam takođe pisao u svom romanu, činjenica da kad se izgugluje ime mog brata izađe samo nekoliko tekstova u kojima sam ga ja tagovao i pamflet jednog kompletnog idiota koji se iz Beograda već godinama dodvorava prosutaškim portalima u Hrvatskoj. Apsurdno je što tamo piše kako se Vladimir Mrđen ekstremno obogatio tokom dva boravka na ratištima u Slavoniji, da je “šleperima dovlačio kućne aparate i građevinski material”, da je sazidao velelepnu zgradu, u kojoj navodno ja boravim…

Istina je, of course, sasvim drukčija i ne bih da dajem preveliki značaj ludaku koji mi se na taj način sveti što sam ga svojevremeno otpustio iz sportske rubrike Danasa. Samo bih dodao da je moj brat prvi put mobilisan kao rezervista JNA i da je bio veoma pogođen svime što je video u Vukovaru i okolini, posebno stradanjem nedužnih civila. O tome je nekoliko puta pričao kolegama iz Borbe i Vremena, što je zabeleženo kao potresno svedočanstvo nekoga ko se nevoljno našao u sred bratoubilačkog rata…

Drugi njegov odlazak na ratište neodoljivo podseća na scenu iz Dragojevićevog filma “Lepa sela lepo gore”, ono kad lik po nadimku Viljuška (Milorad Mandić Manda) gleda televizijski dnevnik i iznervirano ustaje i odlazi u dobrovoljce. Moj brat Vlada je otišao posle jedne pijanke u lokalnom bircuzu, kad su ga šimanovački zgubidani koji nisu ni jedan jedini minut mrdnuli iz svog sela propitivali za poreklo i pretili mu deportacijom po tada u Sremu veoma popularnom “Šešeljevom metodu”…

Kad se vratio više nije bio oran ni za kakvu priču, samo mi je jednom rekao da ono što su neki komandanti tih dobrovoljaca radili svojim ljudima ne bi očekivao ni od najgoreg neprijatelja…

* * *

Otada je pio malo više nego obično, menjao poslove ćešće nego ranije, sve u svemu živeo prilično neuredno i nezdravo, bar sa stanovišta većine porodičnih ljudi…

Kad se početkom 2009. godine ozbiljno razboleo, dijagnoza je bila poodmakla ciroza jetre i prognoze su se kretale najviše godinu dana života, pod uslovom da se leči i temeljno promeni svakodnevne navike. Nekako je izgurao pola od toga, da bi 18. jula 2009. preminuo u Zemunskoj bolnici, gde je primljen kao “hitan slučaj”…

U to vreme sam više puta pomislio kako neki ljudi imaju sreću da rade u dobrostojećim firmama i da imaju kolege koji žele i mogu da im pomognu u sličnim situacijama, za razliku od većine zaposlenih kod privatnika ili u samostalnim delatnostima, koji su najčešče prepušteni sami sebi…

Slučaj je hteo da smo dve godine ranije mi u Blicu mesecima odvajali od plate za lečenje u inostranstvu jednog našeg kolege od potpuno iste bolesti kao Vladine. Nije najgore od svega što je on nekoliko meseci po izlečenju i oporavku otišao iz redakcije i našao drugi posao, već to što mi se dogodilo onog dana kad smo mog brata ispratili na večno počinak.

Posle sahrane na Novom bežanijskom groblju zakazali smo ručak za familiju i prijatelje u mom omiljenom restoranu “Palilula”. Kad smo stigli, našao sam mesto za parkiranje u blizini, a onda sam predložio Miri da još malo prošetamo Knez Danilovom, koja je u ove letnje dane bila i ostala prijatna oaza svežine.

Taman toliko da nam se putevi gospodnji, negde iza Poštanske štedionice, ukrste sa pomenutim kolegom sa novom jetrom i taman da mi on veselo dovikne “ćao” i izgubi se u svom novom životu!

********************************