0
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji saopštio je pre tri dana da ih je advokat Milovana Brkića, glavnog i odgovornog urednika magazina “Tabloid”, obavestio kako je zdravstveno stanje njegovog klijenta kritično, pošto je pre dva meseca započeo štrajk glađu u zatvoru.
„Helsinški odbor apeluje na zatvorsku upravu da hitno pruži adekvatnu lekarsku negu Milovanu Brkiću i da ga smesti u bolnicu kako ne bi došlo do fatalnog ishoda. Zahtevamo i da mu se dopusti da se brani sa slobode“, apelovali su iz Odbora, uz napomenu da “Brkićeva kritika aktuelne vlasti ne može i ne sme da bude razlog za zanemarivanje njegovog zdravstvenog stanja”.
I lider Demokratske stranke Zoran Lutovac oglasio se na tviteru dramatičnom objavom: „Ne dozvolite da umre Milovan Brkić. Ništa što je rekao ili napisao ne sme da bude razlog da bude poslat u smrt!“.
Brkić je 11. jula u Višem sudu u Beogradu osuđen na 14 meseci zatvora zbog krivičnog dela “pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja”. Tužilaštvo je teretilo Brkića da je 8. maja 2023. oko 18 časova na Trgu Nikole Pašića u Beogradu, tokom protesta „Srbija protiv nasilja“, u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja Republike Srbije, pozvao da se silom promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi i njihovi predstavnici, odnosno Narodna skupština i šef države.
“Za notornu budalaštinu izgovorenu na jednom od protesta nije trebalo da vidi sud ni na puškomet, a kamoli da bude osuđen na 14 meseci zatvora!” – komentar je mog prijatelja Dragomira Olujića “Oluje”, uz napomenu “kakav god da je Milovan Brkić zaslužuje principijelnu odbranu!”
To “kakav god da je” mnogima je bio alibi da ne reaguju na očigledno preterano lišavanje slobode i brzopotezno izrečenu kaznu, pa ni na Brkićevu veoma nepovoljnu zdravstvenu situaciju.
Ja, lično, imao sam sreću da me je Brkić prevario na početku urednikovanja u “Dugi”, kad je ponudio tekst o nekakvim mućkama u njegovoj rodnoj Ljuboviji, a tadašnji glavni i odgovorni urednik Grujica Spasović (1950-2020) mu obećao da ćemo to “pogledati”. Tekst nismo objavili, da bi posle mesec i po dana stigla sudska presuda, takođe iz Ljubovije, da autoru platimo obećani honorar, troškove i pretrpljenu nematerijalnu štetu.
Sećam se da mi je tadašnji v. d. direktora “Duge”, legendarni Aleksandar Badanjak, rekao da je “bolje da to platimo, jer je to mala para za zadovoljstvo da više ne sarađujemo sa Milovanom Brkićem”. Zbog toga me je kasnije zaobilazio u širokom luku, gde god da sam bio na uredničkim pozicijama, od “Borbe” preko “Danasa”, “Naše borbe”, “Blica nedelje”, beogradske rubrike “Blica”…
Sve to nije moglo da zaustavi Brkića, koji je napisao više od tri hiljade tekstova, komentara, reportaža i intervjua, objavljenih u „Studentu“, „Mladosti“, „Omladinskim novinama“, „Ilustrovanoj politici“, „Radio TV reviji“, „Srpskoj reči“ „Svedoku“, „Ježu“, „Zum Reporteru“, u sarajevskom „Oslobođenju“, „Našim danima“, zagrebačkom „Poletu“, ljubljanskoj „Mladini“, mariborskoj „Katedri“… Pa i u “Dugi”, “Našoj borbi” i “Danasu”, of course, u vreme kad Grujica i ja nismo bili u tim redakcijama.
Prethodnih godina Brkić je dao više od dve stotine intervjua stranim novinama, radio i stanicama. Bio je tužen više od 700 puta, zbog „uvreda i kleveta“, „širenja lažnih vesti“ i „povrede ugleda predsednika SRJ“, ali je izgubio samo spor s Markom Miloševićem, sinom Slobodana Miloševića. Imao je sredinom osamdesetih dve samostalne izložbe zabranjenih tekstova, koje su takođe bile zabranjene.
Inače, manje je poznato da je Milovan Brkić karijeru počeo u “Poljoindustriji”, glasilu tada moćnog Poljoprivredno-industrijskog kombinata “Beograd”. Dugogodišnji glavni i odgovorni urednik tih novina, moj prijatelj dr Đura Stevanović (1939-2022) ispričao mi je da je Brkić dobio otkaz zbog “izmišljanja informacija”, ali je podigao popriličnu galamu u javnosti, čime je praktično prvi i jedini put u Srbiji ukazano na vazalski položaj tzv. “fabričkih novinara”, čiji se uspeh merio isključivo brojem objavljenih fotografija direktora…
Kad se sve to ima u vidu, pažnju zaslužuje i komentar Gorana Bjedova (ispod Olujićeve objave) da se „Brkić nipodoštava zbog toga što uređuje ‘petparačke’ novine, a zaboravlja se da jedan od šampiona borbe za slobodu izražavanja bio Lari Flint, urednik i vlasnik porno-magazina ‘Hastler’.“
Njegova parnica sa evangelističkim sveštenikom i konzervativnim komentatorom Džerijem Folvelom zauzima istaknuto mesto u borbi za slobodu govora, ne samo u SAD, već i u svetskim razmerama. O tome je čuveni režiser Miloš Forman snimio film “Narod protiv Larija Flinta”, koji je nekoliko puta puta prikazan na ovdašnjim televizijskim kanalima…
„Ali, izgleda da su taj film naši pravnici propustili gledajući rijalitije kao što su ‘Zadruga’, ‘Farma’ ili ‘Parovi’. Parnica Folvel – Flint okončana je pred Vrhovnim sudom SAD, presudom kojom je odbačena sveštenikova tužba za klevetu, narušavanje privatnosti i nanošenje duševnih patnji“, napisao je Bjedov.
Da ne odemo daleko i preširoko, „slučaj Milovana Brkića“ pokazuje i nešto još ozbiljnije. U tom smislu je i najnoviji spot kojim se targetiraju nezavisni novinari samo poslednji u beskrajnom nizu napada kojima su izloženi svi oni koji se usude da kritikuju politiku aktuelne vlasti, ali je više nego simptomatična neka vrsta prihvatanja takvog stanja kao “normalnog”.
“Naročito zabrinjava to što, sem protesta novinarskih udruženja, gotovo i da nema drugih reakcija kojima se osuđuje ovakvo postupanje vlasti, nezimislivo u bilo kom demokratskom društvu. Problematično je i to što ovakva situacija u Srbiji jako dugo traje, tako da su i sami novinari, na neki način, normalizovali takvo stanje, pa razne vrste pretnji, pritisaka i napada smatraju delom svog posla”, mišljenje je Bojane Vlajović Savić iz Šumadijskog centra za građanski aktivizam “Res Publica”.
Ne bi valjalo da sutra, prekosutra ili za koji dan neko i smrt Milovana Brkića proglasi za “sastavni deo njegovog posla”!