Skoro nisam video ništa lepše, iskrenije i prijatnije od priče na našem portalu o muralu kojim su njene komšije u naselju “Stepa Stepanović” ovekovečili olimpijska zlata tekvondistkinje Milice Mandić.

Njen prethodni uspeh, na igrama u Londonu pre devet godina, nekako se poklopio sa prvim useljavanjima u stanove na prostoru nekadašnje kasarne, što je inače poslednji veliki projekat državne stanogradnje u Srbiji. Tad su stanari imali mnogo prečih briga karakterističnih za nova naselja, koje su maltene od početka nastojali da reše zajednički.

Već 3. novembra 2012. osnovali su Udruženje, široj javnosti poznato i po višegodišnjoj borbi da se poštuje prvobitni urbanistički plan i da se spreči neplanirana izgradnja nekih objekata (na primer, pravoslavnog hrama prebodobne mati Angeline na parceli 7764/56). Samo ljudi sa takvim stepenom pripadništva određenoj zajednici mogli su da se veoma brzo organizuju i još brže realizuju ideju da se svojoj u ovom trenutku najpoznatijoj komšinici oduže na nesvakidašnji način.

Ima u tome i nečeg mnogo vrednijeg, ako ništa drugo njihova deca će odrastati uz uzor vredan poštovanja i snažan motiv da se bave sportom. Pisao sam nekoliko puta o tome kako u Srbiji nismo uspeli da mladim naraštajima približimo i na pravi način predstavimo možda najboljeg svetskog sportistu minule decenije. Neprestano mu tražeći dlaku u jajetu, samo smo, u celini gledano, svojatali uspehe Novaka Đokovića, ponekad isključivo zbog onog “uzinat svima”, dok su javnim prostorom gospodarile “zvezde” rijalitija i opskurni likovi iz sfere politike, estrade i kriminala, što je u Srbiji već dugo jedno te isto.

“Milica iz komšiluka” se i zbog toga doima nekako pristupačnije. To je, na njenu neskrivenu sreću, pre tri dana osetila i Mirina i moja najmlađa unuka Dunja kad je u jednom tržnom centru prepoznala dvostruku olimpijsku šampionku, bez ustručavanja joj prišla i rekla da i sama već godinu dana trenira tekvondo, a Milica Mandić joj rekla: “Bravo, samo tako nastavi!”