0
Gde mi je telefon, gde mi je punjač za telefon, dokle ćeš da bleneš u taj telefon, šta će ti telefon na igralištu, kad već drndaš taj telefon što ne pozoveš neke drugare (drugarice) da izađete malo napolje, juče si proveo pet sati na telefonu, još samo pet minuta…
I tako “u beskrajon”, što bi rek’o Ljubivoje Ršumović u onoj pesmi koja počinje stihom “Na širokom carskom drumu”… Samo što bih ja malo izmenio aktere susreta pa bih rekao da su se tamo sreli crni slon dosade i mobilni telefon prividne zabave.
Siguran sam da se veći deo rečenica sa početka ovog teksta ovih dana kad su deca na raspustu može čuti gotovo u svakoj kući sa žiteljima osnovačkog i tinejdžerskog uzrasta. Mada, svedoče mnogi, nisu retke ni situacije kad na taj način razgovaraju roditelji i deca tokom odmora i putovanja…
Najlakše bi bilo reći da roditelji, u nedostatku rešenja za dečje već hronično “dosadno mi je” – idu linijom najmanjeg otpora, pa umesto kvalitetnog zajednički provedenog vremena i osmišljenih aktivnosti prihvataju prvi izbor svojih naslednika kao jedini moguć. Uz alibi “šta ćemo, tako sad sva deca…”
U tom smislu potpuno je u pravu poznata pedagoškinja Snežana Golić iz Novog Sada, koja je nedavno napisala da bi se “svi roditelji zabrinuli ako bi dete stalno želelo da ide u kockarnicu, ali kad deca non-stop traže i žele telefon ili ‘crtani’, roditelji ne shvataju da je to slična zavisnost”.
I dodala da je, po njenom mišljenju, to čista prevara deteta: “Roditelji na miru ručaju, piju kafu, druže se, rade, raspremaju, kuvaju, čitaju novine ili takođe gledaju u telefon… Ne bi bilo strašno da roditelji ‘kupe’ sebi pola sata mira po nekad, ali situacija je mnogo gora. Svaki konflikt, svaka neprijatnost, svaki zalogaj… servira se uz polunesvesno stanje deteta, jer tu je šareni telefon.”
“Ratujemo” evo već više od mesec dana moja Mira i ja sa troje tinejdžera u kući, koji teška srca pristaju na bilo kakvo ograničenje njihove omiljene zabave.
S druge strane, stoji neosporna činjenica da se za svaki njihov duži odlazak van kuće treba “isprsiti” sa popriličnom sumom novca. Tako petodnevni ili šestodnevni boravak u nekom kampu košta najmanje tri stotine evra po detetu, za svaki odlazak na Adu ili bazen treba bar po hiljadu dinara, ništa jeftiniji nije ni odlazak u bioskop… Sve manje postoji opcija “izlazak napolje” kao nekakva smislena aktivnost.
Možda i zbog toga su mnogi po društvenim mrežama zavapili za “starim dobrim vremenima” ili, još bolje rečeno, “slatkom pticom mladosti”. Pa se onda pišu ode generaciji koja je išla u školu i vraćala se iz škole pešice, koja je sama pisala domaće zadatke kako bi što pre izašli na ulicu da se igra, u kojoj su se dečaci igrali klikerima, a devojčice igrale lastiš, koja je sve slobodno vreme provodila na ulici, koja je igrala žmurke kad bi se smračilo, koja je sakupljala sličice i imala leksikone i spomenare, koja je kod prijatelja dolazila nenajavljenja i po desetak u grupi… I povrh svega, generacija koja se bez mobilnih telefona sastajala svaki dan na tačno određenom mestu!
Nisam baš sklon takvim glorifikacijama, tim pre što mi je naš zet Saša Živanović nedavno poslao tekst pesme “Nedjeljni komentar” grupe “Azra” iz osamdesetih godina prošlog veka, u kojoj su i stihovi: “Klinci zure u teve, i to po cijeli dan, oči su im četvrtaste kao ekran”.
Ko zna, možda je sve ovo sa čim se sada bore oni koji su u to vreme bili “klinci” nastavak gubljenja iste roditeljske bitke, samo sada protiv daleko moćnijeg neprijatelja!
