Peca Popović je opet pokazao zašto je legenda, sam po sebi, nezavisno od kategorije ili profesije u koju bi ga svrstali. Nije ćutao!
Ni kao novinar, ni kao kritičar, ni kao Beograđanin, ni kao ljubitelj fudbala, ni kao zvezdaš… nije mogao da se pomiri sa ponižavajućom porukom Draganu Stojkoviću na finalu ovdašnjeg fudbalskog kupa. Naslov njegovog teksta (“Možda nije vaš, ali jeste moj”) objašnjava i sramotu jednih, i stav jednog.
Znam dosta ljudi koji su odavno digli ruke od odlaska na ovdašnje utakmice, ali vole fudbal, vole i klubove za koje navijaju (ne samo Crvenu zvezdu i Partizan, ima tu i nesretnih ofkovaca), vole one beskrajne kafanske prepirke Rajko ili Bobek, Džaja ili Moca, Brisel ili Bari… I u svemu tome učestvuju široka srca, duhovito, bez vređanja protivnika…
U tom smislu je hvale vredan i jubilej podkasta “Partizan histerikal”, koji je, kako je to napisao Marko Lovrić, decembra 2019. pokrenula “grupa stadionskih drugara, različitih u svakom atomu svetonazora osim u ljubavi prema najlepšim bojama”. Minulog vikenda javno su snimili 150. epizodu, dokazujući antologijsku vrednost stiha sa Balaševićevog uzglavlja – “Bez crne bela ne bi vredela”.
Nije reč o bojama, več o ljubavi koja ne zavisi od trenutnih rezultata, bande u svečanoj loži, baraba u kopovima ili dunstera na terenu. Njihova opsesija klubom iz Humske u mnogo čemu podseća na način kako svoj rodni kraj vole članovi raznih zavičajnih udruženja. Odavno su otišli, žive daleko, svrate tek za poneku manifestaciju ili vašar, pamte samo lepe dane, ushićeno opisuju brda i livade svog detinjstva, čiste reke…
A onda im se dogodi, kao jednom mom prijatelju, da ostanu posramljeni kad vide da je ta njihova reka obična deponija, u koju je neki zemljak ubacio čitav kauč.
****
BONUS VIDEO: Fudbaleri Partizana napuštaju ceremoniju dodele pehara:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar