Piše Ivan Mrđen: Kad „Jež“ izveštava iz Skupštine

Iako njegovi verni saradnici priloge šalju krajem jednog, pa se onda sve to sređuje, prelama i štampa tokom drugog, a pojavljuje u prodaji početkom trećeg meseca, nekako je ispalo kao da je ovaj „jesenji trobroj“ maltene jučerašnje (a biće i današnje, pa i sutrašnje) izdanje nekih dnevnih novina. Počev od odlične karikature Dragana Rumenčića na naslovnoj, sve do još bolje njegove slike na zadnjoj strani korica, mnogo je autora poslalo priloge koji kao da uživo prenose ono što se upravo događa u zgradi iza Rosandićevih konja.

Pogađate, teme litijum, rudarenje, kopaćemo, ne’š kopati, Jadar, Rio Tinto... jednostavno nisu mogli da zaobiđu iskusni „ježevci“, pa je tako već na drugoj strani Mile Pop Ilijev u pesmi „Rudarenje“ upozorio: „Ne pribegavaj sili, iskopaće tebe Bili, niko ti nije kriv, bićeš življi no kad si bio živ.“

A Ljubiša Veljančić baš kao da sedi u skupštinskim klupama, kad kaže: „Rudarenje litijuma dovelo je do toga da je poverenje građana u one koji bi trebali da vlastima drmaju kavez, takođe poljuljano.“ Sa „lica mesta“ javio se i Novo Tomić: „Uključim malopre drugi program RTS. Piše da prenose konjički sport, a na ekranu debata u Skupštini.“ To isto vidi i Goran Ivanković: „Vlast ne zna šta radi, a opozicija ne zna šta da radi.“

U to se odlično uklapa i priča Predraga Perišića pod naslovom „Daleko je Beograd na vodi od Gornjih Nedeljica“, koja kao da je pisana sa Dedinja, pa je najtoplije preporučujem čitaocima. A Aleksandar Stojadinović kaže da je „litijum generacijska prilika za Srbiju“, uz opasku: „Baš tako! To je sjajna prilika da ovo bude poslednja generacija!“

Tu je i podsećanje da je predsednik svega ovoga onomad rekao kako „ljudi u Loznici neće znati šta će sa parama“. Uz pravi „ježevski“ komentar: „Tačno tako! Neće znati da li da ih daju na onkologa ili na hematologa!“

* * *

Iz serije sjajnih aforizama na ovu više nego aktuelnu temu (by the way, i tekuću skupštinsku raspravu), izdvojiću samo nekoliko, počev od već nadaleko poznatog zapažanja Ninusa Nestorovića: „Prodali su zlato i litijum, ali ne i ilovaču. Nju čuvaju za nas.“ Na istoj strani je i Dragoslav Mitrović: „Zahvaljujući litijumu iz Srbije, Nemačka će uspeti da napravi zeleni električni tenk, koji nije štetan po okolinu.“

„Kopanje“ je i naslov priče Dragutina Minića Karla, koja, da baš ne otkrivam poentu, sugeriše da bi protivnici rudarenja mogli da kopaju krompir po Zabeli i okolini. I Željko Marković se upustio u sličnu glagolsku igru: „Kopali smo rukama i nogama da prodamo rudnike para. Sad kopamo u rudnicima.“

Aforizmi Ljubomira Ilića su naslovljeni sa „Litijumska groznica“, pa ću zbog toga navesti dva: „Neko potkopava iskopavanje litijuma. Narod izgleda rudari.“; „Najpre smo obogaćeni osiromašenim uranijumom, a sad nas hvata litijumska groznica.“

Da ovo sa litijumom nisu samo „srpska posla“ poručuje i Nada Karadžić: „Naša zemlja ima orkestriranu vlast. Dirigentska palica je u inostranstvu“. Što bi rek’o Dušan Vidaković: „Teško je suprotstaviti se našoj politici. Jer to i nije politika, a nije ni naša.“

Zato će, kako smatra Dobrivoje Antonić, uskoro „vozila sa litijumskim baterijama iz Jadra po Srbiji razvoziti uvezenu vodu“. Pogled u budućnost poslao je i Željko Žele Jovanović: „Sve će ovo jednog dana biti deo naše bogate istorije. Valjda ćemo tada shvatiti koliko smo bili siromašni.“

* * *

I za kraj, kao što je i red, da pomenem da su za pojavljivanje još jednog trobroja „Ježa“ najzaslužniji Slobodan Filipović iz firme „Grafiprof“, Jasmina Bukva kao tenički i Radivoje Lale Bojičić kao najglavniji i najodgovorniji urednik. Jedan od njegovih aforizama na „temu broja“ glasi: „Za litijum ne znam, ali smo u kopanju očiju odmakli baš daleko!“