Verujem da je jučerašnji dan mnogima protekao po rasporedu koji je najavio moj komšija iz Mirijeva Bane Raičević: 9:00 kafa; 11:00 pijaca; 13:00 ručak; 14:30 košarka finale SP Nemačka – Srbija; 17:50 odbojka EP osmina finala Srbija – Češka; 20:45 fudbal Litvanija – Srbija; 21:30 tenis finale US opena Đoković – Medvedev.
Meni se, ovde u Melburnu, taj raspored protegao do duboko u ponedeljak, tako da dok ovo pišem ne znam ni jedan rezultat svih pomenutih sportskih događaja. Zbog toga ću se osvrnuti na petak 8. septembar, kad su mnogi moji prijatelji i istomišljenici imali ovakav hodogram: košarka Srbija – Kanada (95:86); predsednik svega ovoga na RTS; protestna šetnja do „Pinka“; pobeda Đokovića u polufinalu US opena protiv Bena Šeltona i „objektivne“ njujorške publike…
Ne pominjem kafu i pijacu, pa čak ni iole pristojniji obrok, jer za to mnogi nemaju dovoljno para, što znači da im od onog „hleba i igara“ ostaju samo prenosi sportskih događaja. Plus rijaliti na televiziji za ružičastu stvarnost, plus obavezni PSO. Zato poznati „zakon spojenih sudova“ u zemlji Srbiji glasi: Što manje ručka u šerpi to više „blagostanja“ na televiziji!
U petak je ta igranka spuštena na najniži mogući nivo, pa je tako moja prijateljica Milica Ličina napisala: “Predsednik sa koprom koji promoviše akcije u DIS-u je kraj, ako mene pitate. Dok Srbiju trese najveće suđenje državi za organizovano uzgajanje droge, dok građani svake nedelje protestima traže konkretne mere protiv nasilja, dok u školama rešavamo posledice majskog masakra novom represijom, dok investitori ruše istorijske delove glavnog grada, dok status Kosova ignoriše godinama, predsednik izigrava živi liflet jednog, sasvim određenog, supermarketa.”
Na to je Beograđanka Jasmina Kostić imala više nego dramatičan komentar: „Kad god smo pomislili, u poslednjih 12 godina, da smo dotakli dno i da gore od ovoga ne može, pokazano nam je drugačije. Mozak normalnog, pristojnog, vaspitanog čoveka naprosto nije hard wired da može da pretpostavi šta bi moglo da bude sledeće dno. Sad sam već ubeđena da dno ne postoji. Ako samo na trenutak pomisliš da smo dotakli dno, sve sile zla se udružuju da ti dokažu da dno nije ni blizu!”
“I pad je let”, pevali su nezaboravni “Indeksi”. Nije velika mudrost reći da već decenijama brzinu našeg propadanja ublažavaju uspesi vrhunskih sportista, koje su vešto koristili svi ovdašnji vlastodršci. Čak i kad ih nije bilo, pa su tako u vreme sankcija pod Miloševićem mnogi govorili da su one uvedene samo zbog toga da naši fudbaleri ne bi osvojili Evropsko prvenstvo u Švedskoj 1992. godine ili košarkaši na Olimpijadi u Barseloni pobedili onaj prvi američki „dream tim“. Jer, u ratovima po komšiluku i susedstvu ionako „nismo učestvovali“.
Namerno sam pomenuo fudbal i košarku u istoj rečenici, zbog još malo pa aforizma Aleksandra Terzića, kojim je povezao petak ujutru sa četvrtkom uveče: „Koja je sličnost između srpskih fudbalera i košarkaša? Pa ni jedni ni drugi ne znaju da igraju fudbal!“
Naravno „biće bolje kad dobijemo Nacionalni stadion“, kako su mnogi, poput Dušana Milenkovića, ironično komentarisali rezultat utakmice Srbija – Mađarska (1:2, ako niste zaboravili). To nas automatski vraća na predsednika svega ovoga, bez koga izgleda više ništa ne može da prođe, jer će i taj stadion u Surčinu biti svojevstan spomenik njegove vladavine, posebno ako ostane poluzavršen i zaraste u korov.
Zbog toga što sve to suviše dugo traje i što gotovo svakodnevno propuštamo sve drastičnije povode za reagovanje, za mene je tog „sasvim običnog petka u Srbiji“ daleko najjači bio komentar mog prijatelja Borivoja Žugića iz Zmajeva. On je ispod slike razdraganih navijača sa mađarskim državnim zastavama napisao: „Sinoć u Vranju.“
Šta je tu smešno, pitaće mnogi sa pamćenjem od dva televizijska dnevnika ili eventualno jednog „specijalnog obraćanja“. Kome nije jasno – ne vredi ni da objašnjavam, ali želim da upozorim da je sva energija protesta na kojima već nedeljama građani traže konkretne mere protiv nasilja nasukana na sprud još jednih izbora u uslovima koji su Savezu vojvođanskih Mađara doneli visoko četvrto mesto na opštinskim izborima u gradu na jugu Srbije.
U kome, by the way, ne živi ni jedan jedini Mađar. Ali, to je već druga priča, koju ću, po savetu moje prijateljice Ljiljane Zorkić da malo skratim komentare, ostaviti za drugu priliku. A to će biti već hamar (kako se na mađarskom kaže soon).
