Zaista mi je drago što je moja prijateljica Mirjana Pantić, koja za sebe kaže da je „novinar, putnik, trkač, muzikoholik i strastveni učenik“, imala sreću da pre mesec i po dana kupi kartu za jedini termin na US Open koji je odgovarao njoj i njenoj drugarici, a da to bude baš za duel Novaka Đokovića i Džensona Bruksbija, u ponedeljak uveče po tamošnjem vremenu.

„Meč protiv Amerikanca u Njujorku. Drugarica sa kojom idem davno je emigrirala iz Ukrajine u SAD. Volim taj internacionalni aspekt događaja i doživljaja u Njujorku“, napisala je ona na svom tviter nalogu. Mada se, verujem, malo uplašila da nije izbaksuzirala najboljeg igrača sveta, kad je u prvom setu gubio od 99. na ATP listi.

Novak je već početkom drugog seta pronašao odgovarajući način da umiri i slomi 13 godina mlađeg protivnika (Bruksbi je rođen 26. oktobra 2000.), što mu je na kraju morala da prizna i domaća publika, pa je i draga koleginica, koju još pamte u redakcijama Bete i „Novog magazina“, mogla da se pohvali „bile smo mu talične“…

Ovo me podsetilo na tekst koji je Mirjana Pantić objavila krajem jula, kad se navršilo sedam godina od kako je „spakovala svoj život u tri kofera“ i sa nešto ušteđevine sela u avion za SAD, da započne novi život. Tri godine kasnije je doktorirala i preselila se u Njujork, gde je počela da radi na jednom privatnom fakultetu, pa je na osnovu obrazovanja i posla, dobila zelenu kartu. Nije, by the way, baš morala da se uda za nekog Amera, jer je u međuvremenu objavila deset naučnih radova, dobila dve nagrade za istraživanja, predavala više od deset predmeta na svom i još jednom fakultetu…

Zato joj treba verovati, kad kaže: “Volim slobodu i ljude koji misle svojom glavom, zbog čega Njujork smatram svojim domom u svakom smislu. Sebe doživljam kao kulturnog emigranta. Razlog je taj što sam se u Srbiji osećala kao riba na suvom, a ovde gde su kulture tako izmešane osećam se kao riba u vodi. Izazova će uvek biti, ali je suština da se lakše podnose kad nađeš svoj dom.”