Nisam baš opravdao naslov jučerašnjeg zapisa na ovom mestu o mojoj prijateljici Mirjani Pantić, jednoj od desetine hiljada mladih i ljudi u najboljim godinama koji su „spakovali život u tri kofera“ i potražili svoje mesto pod suncem negde po belom svetu.
Pažnji, ako niste bacili jučerašnje novine, preporučujem onaj deo, gde Mirjana kaže „sebe smatram kulturnim emigrantom“. Dakle, nije sve u goloj egzistenciji, novcu, hrani na stolu i u frižideru, stanovanju, kolima… Ima i nešto drugo, što se uopšteno može nazvati prilikom da se ostvari uspeh samo na osnovu sopstvenog rada, znanja i talenta… Baš tim redom.
O tome mnogo viže kazuje životna priča sada već 32-godišnjeg Dušana Dragovića, najboljeg sportskog plesača iz Srbije. Minulog vikenda on je u prestonici plesa, u Blekpulu, na festivalu koji se održava duže od jednog veka (prvi put 1920. godine) i smatra nezvaničnim svetskim prvenstvom, sa svojom profesionalnom i životnom partnerkom Valerijom Dragović (devojačko Agikyan) osvojio dva druga i dva treća mesta u ukupno četiri nadmetanja (engleski valcer, tango, fokstrot i kvikstep). Njegov ponosni otac, moj prijatelj Milivoje poslao je slike i video zapis sa proglašenja pobednika, na kome se sasvim jasno čuje „Valeria i Dušan Dragović from England“.
Pre još malo pa petnaest godina zajedno smo obijali pragove nadobudnih gradskih i državnih sekretara, zaduženih za sport i omladinu, koji nikako nisu mogli da shvate da je za treninge i opremu talentovanog Dušana njegov otac morao da proda lokal u centru Beograda. „Sve u svemu, Dušan dok je igrao za Srbiju i probijao se u svetu, nije dobio ni za pertle“, kaže stariji Dragović.
Kad je digao sidro i počeo da igra pod engleskom zastavom, Dušan je svoje mesto pod suncem našao u Hong Kongu. U Beograd svraća sve ređe, ali ne propušta da obiđe drugare sa rodne Karaburme i sa njima popije pivo ispred lokalne prodavnice. Oni su još uvek tamo…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar