1
Fudbal nazivaju najvažnijom sporednom stvari na svetu, ali zbog njegove popularnosti i masovnosti veoma često se neke fudbalske priče pretvaraju u moderne bajke sa univerzalnim porukama i podukama. Obično u ovo vreme kad se u Evropi završavaju nacionalna i kontinentalna takmičenja dovoljno je pomenuti imena pojedinih asova, trenera i klubova umesto stotine reči kojima biste opisivali neku životnu situaciju i još toliko za naravoučenija i slična mudrovanja.
Nešto slično se događa i ovih dana, počev od bajke koju su ispisali fudbaleri novog nemačkog prvaka Bajera iz Leverkuzena, predvođeni lucidnim Ćabijem Alonsom. Do ove sezone posprdno nazivani Neverkusen, ne samo da su trijumfovali u Bundesligi sa 15 bodova prednosti, već su stigli do toga da obore šest decenija stari rekord lisabonske Benfike sa nizom od 48 utakmica bez poraza.
(Ovaj tekst je napisan u četvrtak popodne, a ako te večeri nisu izgubili od Rome u revanšu polufinala Lige Evrope, stići će na kotu 49, uz mogućnost da novi rekord počne i čistom peticom.)
Njihova saga neće biti zapamćena samo zbog “nikad ne reci nikad”, već će ostati kao najbolja potvrda poznate izreke da se utakmice odlučuju na terenu, ali se dobijaju u klupskim prostorijama. U prevodu, niko nikad neće napraviti nešto veliko i značajno ako to nije rezultat osmišljenog, sinhronizovanog i stimulusanog rada svih segmenata neke organizacije, od državnih institucija, privrednih preduzeća ili političkih partija do pozorišnih trupa ili sportskih klubova.
Uspeh Leverkuzena je nastao na istoriji sitnih pehova zbog kojih su im izmicale titule i trofeji, sve dok se nisu složile sve kockice i gubitnička filozofija i psihologija zamenjene optimizmom i verom u sopstvenu vrednost.
* * *
Nešto slično važi i u slučaju povremenih “čuda neviđenih”, poput titule Lestera u Premijer ligi u sezoni 2015/16, kad je ekipa osrednje tržišne vrednosti, predvođena Klaudiom Ranijerijem, trenerom zavidnog iskustva ali bez važnijih trofeja, ispisala istorijski putokaz za sve fudbalske Davide…
Lester namerno pominjem, jer je ovih dana jedno ime, Džimi Vardi, sinonim za privrženost i vernost. Jedna od glavnih poluga pomenutog trijumfa, ostao je u klubu kad su iz njega postepeno odlazili svi ostali članovi šampionskog tima, ostao je i kad su ispali u Championship, da bi svojim iskustvom i golovima omogućio ekspresni povratak u po mnogima najjaču ligu na svetu.
Nije baš poput dileme „kokoška ili jaje“, ali imam utisak da ljudi nisu postali svesni da su postali roba, jer su predugo verovali da su na tržištu samo umešnost, znanje, talenat, pa čak i obična fizička snaga. U takvoj samoobmani gotovo da je svaki transfer, iz firme u firmu, sa posla na posao, iz partije u partiju, iz kluba u klub, sve do napuštanja nekih “svojih mesta” bilo moguće opravdati, uglavnom novcem i beneficijama.
Ali, ima i nešto što nije na prodaju, nešto što se meri aršinima srca i duše, što će se još dugo objašnjavati sa te dve kratke reči – Džimi Vardi.
* * *
Još jedno kratko fudbalsko ime i prezime je ovih dana u središtu priče koja ima dublje značenje. Šta vredi što Hari Kejn već godinama postiže i po četrdeset.golova u sezoni, kad to nije krunisano ni jednim važnijim trofejom. Preksinoć se ugasila i poslednja nada da minhenski Bajern, u čije redove je prešao iz londonskog Totenhema upravo zbog želje da podigne neki pehar, bude pobednik bilo čega u sezoni na izmaku, pa su podgrejane priče o Kejnovom “prokletstvu”, jer Bajern svakako spada u najbolje organizovane klubove na svetu.
S druge strane, za širu upotrebu i nauk ostaje činjenica da ni jedan uspeh nije rezultat izuzetnih ostvarenja samo jednog pojedinca, što mnogi, posebno u politici, veoma lako i često izgube iz vida. Ja ovo, ja ono, da nije mene… na sve strane i na svakom koraku čuje se to neumesno veličanje sopstvene uloge i važnosti, kako na širem planu tako i u nekim društvenim enklavama, ako ništa drugo makar za nekim kafanskim stolom.
Zato u mnogim firmama niko ne sme ništa da kaže ili samostalno odluči bez gazde ili direktora, zato za većinu ovdašnjih stranaka niko ne zna ni ko je drugi ili treći čovek, sve samo predsednici ničega od nečega kako sam to napisao pre tri dana. Pa onda, za razliku od Harija Kejna, imamo seriju autogolova, za koje je uvek kriv neko drugi…
* * *