0
Kad je u aprilu 1992. godine počeo rat u Bosni i Hecegovini i kad je međunarodna zajednica uvela stroge sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji, mnogi nisu hteli da veruju u njihovu ozbiljnost sve dok iz Švedske nije vraćena reprezentacija, koja je već otputovala na Evropsko prvenstvo.
Kasnije smo se svi na razne načina uverili kako je živeti u izolovanoj i od sveta prokazanoj državi, ali tih prvih dana sankcije su dožiljavane kao velika nepravda, isključivo zbog toga što je reprezentaciji sa Dejanom Savićevićem, Draganom Stojkovićem, Peđom Mijatovićem… oduzeto pravo da bude najbolja u Evropi.
Ostalo je istorija: umesto „plavih“ u Švedsku je pozvana Danska, kao drugoplasirana u našoj kvalifikacionoj grupi, da bi oni 26. juna 1992. godine u Geteborgu u finalu pobedili ujedinjenu Nemačku sa 2:0 i time još više učvrstili uverenje da su izabranici Ivice Osima vraćeni iz Švedske, jer su bili glavni favoriti za prvo mesto.
* * *
Deseto jubilarno Evropsko fudbalsko prvenstvo 1966. u Engleskoj bilo je prvo sa 16 reprezentacija na finalnom turniru. Veliki broj novih država, uglavnom posle raspada SSSR i SFRJ, napravio je priličnu gužvu u kvalifikacijama, pa su čelnici UEFA odlučili da dupliraju broj učesnika na glavnoj predstavi. SR Jugoslavija nije ni učestvovala u kvalifikacijama, jer je prvu utakmicu po delimičnom ublažavanju sportskih sankcija odigrala tek 23. decembra 1994. godine u Porto Alegreu protiv Brazila (0:2), dakle u vreme kad su širom Evrope već uveliko trajala nadmetanja za put na Ostrvo.
Ne zato što sam tada radio u „izdajničkoj“ redakciji Vremena, ne ni zbog toga što i dan danas žalim za državom u kojoj sam rođen i odrastao, ali tokom tog prvenstva navijao sam za Hrvatsku, prvenstveno zbog činjenice što su u svom sastavu imali pet „Čileanaca“, članova one mlade reprezentacije Jugoslavije koja je 1987. godine osvojila titulu svetskog prvaka. Robert Jarni, Igor Štimac, Robert Prosinečki, Zvonimir Boban i Davor Šuker, plus sjajni Alen Bokšić i Goran Vlaović, to je bila ekipa „iz našeg kraja“, bez obzira na sva ludila koja su trajno opteretila veze između Hrvatske i onoga što je preostajalo od nekadašnje zajedničke domovine.
Hrvati su u četvrtfinalu izgubili od Nemaca, koji su potom u finalu „zlatnim golom“ Olivera Birofa pobedili nikad bolju reprezentaciju Češke, ali su nagovestili ono što će eksplodirati dve godine kasnije, na Svetskom šampionatu u Francuskoj, kad su osvojili treće mesto.
* * *
U Francusku se plasirala i SR Jugoslavija i to posle impresivnih 7:1 i 5:0 protiv Mađara u „baražu“, ali je prečka koju je iz penala pogodio Predrag Mijatović protiv Holandije u osmini finala sprečila bolji plasman ovdašnjeg dela „Čileanaca“ (pored Peđe, tu su još bili i Branko Brnović i Siniša Mihajlović).
Hrvati i Holanđani su na neki način reperne tačke i poslednjeg učešća Jugoslavije na Evropskom prvenstvu, onom koje su 2000. godine zajednički organizovali Belgija i Holandija. Voljom žreba Jugoslavija se našla u kvalifikacinoj grupi sa Republikom Irskom, Maltom i dve selekcije iz nekadašnje zajedničke države – Makedonijom i Hrvatskom. Čak i da se izabranici Vujadina Boškova i nisu plasirali na Evropsko prvenstvo, ovdašnja javnost bi im sve oprostila posle utakmice odigrane 9. oktobra 1999. godine u Maksimiru, jer su sa tih 2:2 eliminisali hrvatsku reprezentaciju.
Još kad se doda ono „istorijsko hvatanje za Jarnijeva jaja“ (zaista ne znam kako ovo suptilnije da napišem) Zorana Batice Mirkovića, zbog čega smo veći deo utakmice imali igrača manje… kud ćeš više povoda za opštu euforiju, kojom su „plavi“ ispraćeni na svoje poslednje Evropsko prvenstvo.
Zbog toga je, izgleda, Batica izvađen iz naftalina i u reklamama za ovaj Evropski šampionat predstavljan kao „vodič“ za navijače Srbije.
* * *
U mom životu je te poslednje godine prošlog veka, osim što mi se rodila unuka Tamara, došlo do promene utoliko što sam posle pauze od godinu i po dana, kad sam bio bez posla, opet radio u jednoj redakciji, u Blicu, gde sam dočekao i penziju. U tom periodu kad nisam radio počeo sam možda i više nego što bi trebalo da posećujem sve brojnije sportske kladionice, uveren kao i svi zavisnici od ove vrste kocke da „stvari držim pod kontrolom“ i da „mogu da im uzmem pare kad god hoću“.
Tako sam i većinu utakmica ovog Evropskog šampionata odgledao u društvu meni sličnih tipova, uverenih da su sve utakmice „nameštene“ samo da njima „ne prođe tiket“.
U tom smislu posebno je čudna bila utakmica Jugoslavija – Španija, završena sa još čudnijih „sedam plus“ (3:4), posle koje su i „plavi“ i Španci otišli u četvrtfinale, a na talonu je ostala reprezentacija Norveške. Bilo je neshvatljivo to kako su nam Španci dali dva gola u poslednjem minutu, ali je zaboravljeno još veće čudo u utakmici koju su 13. juna 2000. godine u belgijskom gradu Šarlroa odigrali Jugoslavija i Slovenija.
PROČITAJTE JOŠ
U njihovom sastavu su briljirali upravo igrači koji su veći deo karijere proveli u Beogradu, Darko Milanič, Džoni Novak i Zlatko Zahović u „Partizanu“ i Milenko Aćimović u „Crvenoj zvezdi“.
Istorija kaže da je u 52. minutu Slovenija, drugim golom Zahovića, povela sa 3:0, da je u 60. minutu isključen prenervozni Siniša Mihajlović, da se onda razigrao Ljubinko Drulović i da su „plavi“ sa igračem manje za sedam minuta, sa dva gola Save Miloševića i jednim Drulovićevim, izjednačili na 3.3.
Tu utakmicu posmatrao sam u kladionici „Lavovi“ na Terazijama i za sva vremena sam zapamtio dijametralno suprotne komentare od onih da smo „gola govna“ do „brate, najbolji smo“. Ne znam šta je od toga preovlađivalo sinoć po sličnim objektima, jer je ovaj tekst i čitav feljton završen pre prve utakmice Srbije na jednom Evropskom prvenstvu.
* * *
Bila je to, kad se pogleda iz današnjeg ugla, „labudova pesma“ jugoslovenskog fudbala, čitava jedna epopeja sadžana u sedam minuta jedne utakmice protiv nekadašnje „braće“. Ko smo i šta smo u evropskim fudbalskim razmerama pokazali su nam Holanđani 25. juna 2000. godine u Roterdamu, pregazivši nas „k’o plitak potok“.
Tih 1:6 ostalo je pune 24 godine (manje osam dana) poslednji rezultat koji su fudbaleri sa ovih prostora zabeležili na Evropskim šampionatima.