Piše Ivan Mrđen: Do Soluna i natrag

Vremenom je to prihvaćeno kao ekonomski aksiom: Ma koliko neka roba bila džabe, nekad se prosto ne isplati ići po nju s obzirom na milion poremećajnih faktora do tamo i nazad. U Vukovo vreme to se razumelo i po prostoj činjenici da je do te grčke varoši i luke trebalo putovati bar sto dana.I još toliko natrag, pa ko voli da ima nove čakšire… By the way, danas je tačno 187. dan, dakle još malo pa svih dvesta, od kako su mnogi građani Srbije pomislili da je vreme da se nešto promeni u ovoj naprednjačkoj državi.Sećate li se redova na biralištima, sećate li se otpora, gde god je bilo predstavnika opozicije, svim pokušajima malverzacija, sećate li se jalove utehe da će, ako već nije izvojevana pobeda, u parlamentu biti dovoljno poslanika kojima neće biti najvažnije veličanje lika i dela predsednika svega ovoga… Ponadasmo se da će Srbija čuti i nešto drugo, ako su tamo Marinika, Vladan, Ćuta, Grbović, Aleksić, Siniša Kovačević, neki novi klinci…Zbog toga je, dok je naša volovska zaprega još putovala ka Solunu (sa podužim zadržavanjem u Velikom Trnovcu), upriličeno ustoličenje predsednika pred starim, jednoumnim sastavom parlamenta. Zbog toga je novi saziv konstitisan u poslednji mogući čas, zbog toga je okupljen još samo jednom, da bi rasprava o važnom državnom pitanju (pregovori oko Kosova) bila zapamćena po veličanju Jake Bešike…U međuvremenu, dok Vlada još čeka nove čakšire, sve više građana Srbije oseća da su im gaće na štapu!