Ne javljam se više nedeljom uveče na telefon. Nije prošlo ni dva meseca od nedelje 8. maja, kad mi je predveče kolega Velja Perović javio da je tog popodneva iznenada preminuo Veselin Simonović. U nedelju iza nas mi je nekako u isto vreme, nekako na isti način, ni sam ne verujući u ono što govori, kolega i nadasve prijatelj „Najo“ Sedlarević javio da je tog popodneva iznenada preminuo Stojan Drčelić.

Obojica su otišli, iznenada, neočekivano, u trenutku, bez šanse da im se na bilo koji način pomogne… Veselin sam u kući, kad su ga supruga Ljiljana i ćerke Isidora i Anita ostavile da se odmori posle nedeljnog porodičnog ručka, Stojan na ulici u šetnji posle nedeljnog porodičnog ručka sa suprugom Zorom i sinom Maksimom.

Kratko, surovo, umro je! Bez ostatka za nadu, ono kad nam jave da je neko doživeo neku nesreću ili mu dijagnostifikovali kakvu boleštinu. Ostala je, kao i tih majskih dana samo neverica. A kako dani prolaze i izvesna sumnja da li je baš sve slučajno, o čemu je nešto ovih dana prozborio kolega Milenko Vasović.

Sa Stojanom sam se poslednji put sreo pre osam dana na Novom groblju, dok smo ispraćali Veselinovu dušu „Bogu na istinu“, kako u narodu nazivaju četrdesetodnevni pomen. Smisao ovog obreda, kažu, nije samo u sećanju na pokojnika, već nas to na rastanku njegova duša opominje da cenimo život.

U slavu života, smogli smo snage i da se malo našalimo, jer je Stojan upravo tih dana završavao niz stomatološko-protetičarskih zahvata. „Kad namestim fasadu, da sednemo i sve to zalijemo, da se malo odmaknemo od groblja i parastosa“, nisam siguran da li je baš tako doslovce rekao, ali je smisao upravo u našoj zajedničkoj želji da pružimo šansu životu!

Nije nam se dalo, eto nas danas opet na groblju. Da ispratimo Stojana.