Nadurile se pre nekoliko godina moje unuke Tamara i Ana, tamo dole u Melburnu, a možda se samo meni učinilo da su „pod moranje“ provele jedno popodne sa dedom... Bilo kako bilo, dečja posla, ali smo svo troje taj dan zapamtili po nečemu o čemu smo na kraju sasvim ozbiljno popričali. A to je faktor poslednjeg puta ili „bilo bi vam žao da se nikad više ne vidimo, a vi me pamtite po ovom glupom nesporazumu“.