1
Kad sam čuo da je posle duže i teške bolesti preminuo moj prijatelj i kolega Petar Luković (1951-2024), pomislio sam da je otišao u neku bolju prošlost. I njegovu, ličnu, porodičnu i profesionalnu, i većine nas koji smo preostali da ga se sećamo, a naročito ovog nesrećnog prostora u kome pamćenje boljih dana zauzima najveći deo svakodnevice.
Ne slučajno, “Bolja prošlost” je naslov kapitalne Lukovićeve knjige, čiji podnaslov “Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”) može nekog manje upućenog da navede na pogrešan trag i da pretpostavi da je reč o štivu koje simbolizuje prvu trećinu Lukovićeve karijere. Bilo je to vreme kad se probijao ka tituli “poznati rok kritičar”…
Ima neke simbolike u tome što je u recenziji pomenute knjige napisao Aleksandar Tijanić (1949-2013): “Lukovićev tekst, na osobit način, predstavlja vrstu istorije nove Jugoslavije. To je skica iznutra jednog duštva, od njegovih početaka i komesara za kulturu i zabavu, preko pokušaja da se zabava i šou biznis stave pod kontrolu države u periodu liberalizacije tržišta pa sve do vremena anarhije i otimačine, kako neki zamišljaju slobodno tržište.”
Pera je bio baš takav, mlađarija bi rekla “paljevina”, jer je umeo da prepozna nadolazeće trendove, a onda bi se u njihovu promociju i odbranu upuštao prekomernim žarom. Tako je sa muzike za slušaoce Radio Luksemburga prešao na domaće lake note, a onda priče ovdašnje estrade uozbiljio do nivoa novije političke istorije, da bi kad su zagrmeli topovi ostala samo ogoljena politika…
A onda je Luković osetio sav značaj “ćorave kutije”, iz koje nas već četiri decenije zasipaju otrovima mržnje i netolerancije, pa je postao jedan od najangažovanijih hroničara i kritičara televizije kao fenomena i konkretnih likova i programa kao njenih (zlo)dela…
Kasnije ga je i na tom planu sustigla treća faza Tijanićevog zapažanja, pa se previše vezao za jedan lik i jedno nedelo, zbog čega će se mnogi namrštiti i na ovaj moj tekst, jer kad se tamo uprljaš ostaju ružičaste fleke do kraja života. Nije pomogao ni Perin poslednji skok u nešto novo i savremenije, kao što su prve elektronske novine na ovim prostorima; sve manje ljudi se zadržalo u njegovom društvu i krugu poverenja.
* * *
Da ne upadnem u klasičnu zamku pisaca ovakvih podsećanja, ne bih o tome kako smo se nas dvojica upoznali i šta smo sve zajedno radili, od “Duge” i “Vremena” do druženja u “Grgeču” i fudbala na “Lazarcu”… Tim pre što od svih ovih lozinki još samo nedeljnik “Vreme” daje neke znake života.
Možda i zbog toga moram da pomenem da je legendarni Dragoljub Žarković (1951-2020) za Peru govorio da je “taliban opšte prakse”, misleći upravo na periode kad se ovaj za nešto zapali…
Kad je svojevremeno u “Dugi” u rubrici “Zvezdana prašina” počeo da objavljuje amaterske lascivne fotografije on je prispele priloge nosao po gradu i u kafanama tražio mišljenje koje slike da objavi; kad se zapalio za “Plavi orkestar” danima nas je terao da slušamo i petu pesmu sa “B” strane; kad je pisao “Ćoravu kutiju” ponekad bi se toliko razmahao da su nas čitaoci opominjali kako je “još pre tri epizode zaboravio pijanog Žiku Minovića u jarku u Čingrijinoj”, u kojoj su, by the way, obojica stanovali.
* * *
Inače, u soliteru iznad početne stanice dva’esosmice“ bio sam tri puta. Jednom u noći između devetog i desetog marta 1991. kad smo nas nekoliko drugara iz Borbe želeli da negde u blokiranom Beogradu proslavimo sjajan posao koji smo obavili objavljivanjem vanrednog izdanja posle demonstracija koje su drugi sutradan prećutali, a on nas pozvao kod sebe.
Pre toga u leto 1986. kad smo kod Lukovića gledali odlučujuću utakmicu Svetskog prvenstva u fudbalu u Meksiku, kad je Belgija izbacila Španiju (to je već druga i duga priča, jer smo u “Dugi” imali nagradnu igru poput sadašnjih kladionica, pa da je Španija bila prvak morali bismo dobitnicima da isplatimo tromesečni platni fond našeg OOUR-a)…
Prvi put smo bili na večeri dve godine ranije, kad smo Grujica Spasović (1950-2020) preuzeli uređivanje “Duge”, pa gospođa Višnja Luković svašta nešto naspremala i ja joj se malo zahvaljivao malo izvinjavao jer se sedenje odužilo, a ona će:“Ništa, ništa, tako smo i za Mišu!“ (Mihajlo Miša Kovač, prethodni glavni i odgovorni urednik “Duge”.)
Možda i zbog toga sam se u sredu 21. jula 2010. od nje oprostio jednim od možda najdirljivijih komentara tokom godina dok sam pisao za “Blic”:
“Gospođu Višnju Luković upoznao sam pre četvrt veka, u vreme kad smo njen muž Petar i ja zajedno radili u redakciji revije ‘Duga’. Ušla je jedne letnje večeri, lepa, visoka, nasmejana, u svilenoj haljini i sa velikim šeširom, a ja sam pomislio da su baš zbog nje izmišljene visoke potpetice. Ako ima Boga ona mu se u prošlu subotu predstavila u takvom izdanju, a ono što je teška višegodišnja borba sa opakim bolestima učinila ostaće sa zemnim ostacima, juče pokopanim na Lešču.“
* * *
Uz ovaj tekst prilažem fotografiju iz 1995. godine, kad su NP „Vreme“ i Radio B92 osnovali zajedničko preduzeće „ABV“, sa ciljem zajedničkog nastupa pred organizacijama iz inostranstva, na čelu sa Petrom Lukovićem. Na slici, sleva na desno stoje Zoran Jeličić, Miloš Vasić, Andrijana van Heteren, Stojan Cerović, Dragoljub Žarković, Ivan Mrđen, Dušan Mašić, Darka Radosavljević, Milivoje Ćalija, Saša Mirković, Predrag Marković, Petar Luković i Željko Drašković, dok su za stolom Milan Milošević, Veran Matić, Milica Kuburović i Gordan Paunović.
I druga fotografija je iz naše bolje prošlosti, sredina osamdesetih, društvo u kafani “Grgeč”, posle subotnjeg prepodnevnog fudbala u popularnom “Lazarcu”: Ivan Mrđen, Petar Luković, Srđan Dživdžanović, Slaviša Lekić, legendarni konobar Ika, Miroslav Kos i Zoran Pavić, leđima okrenuti Rajko Lekić i Mihajlo Miša Đorđević.
