1
Časna reč, tek kad sam poslao tekst o najnovijem trobroju „Ježa“ primetio sam da će on biti objavljen u četvrtak, petog dana oktobra... To me podsetilo da sam taj datum, pa još četvrtak, gotovo redovno obeležavao u ovim mojim svakodnevnim „obraćanjima naciji“, koja još malo pa traju pune dve decenije.
Tako sam već 2004. godine, posle pobede demokrate Nenada Bogdanovića (1954-2007) nad radikalom Aleksandrom Vučićem u drugom krugu izbora za gradonačenika Beograda (234.513 prema 226.161), održanom 3. oktobra, napisao: „Ovaj Bogdanovićev Treći oktobar je u ponečemu vredniji od onog Petog oktobra. Da nije dobijena ova bitka onaj rat bi bio izgubljen, zahvaljujući četvorogodišnjim svojskim naporima pobednika iz 2000. godine.“
* * *
Možda deluje „navijački“, ali narednih godina zaista nisam bio ni malo nežan prema „pobednicima“:
2005: Petooktobarsku revoluciju izveli su posle izbora od 24. septembra 2000. godine, kad su zajednički pitali narod: „Ko danas sme da vas pogleda u oči“. Pet godina kasnije, to isto pita narod: „Ko od vas danas sme da nas pogleda u oči“.
2006: Peti oktobar spada u one značajne datume koji su još dovoljno blizu da bi bili istorijska činjenica i dovoljno daleko da sad svako može da ih tumači kako mu volja i kako mu trenutno odgovara. Zato nije čudo što neki istaknuti političari paze pred kim će da se pohvale svojim ušećčem i znaju gde treba da ga prećute. Jednom rečju, tretiraju ga kao – švaleraciju.
2009: Na današnji dan pre četrdeset godina, 5. oktobra 1969. BBC je emitovao prvu epizodu serije „Leteći cirkus Monti Pajtona“, koja je postala kultna emisija širom sveta. Na današnji dan pre devet godina, 5. oktobra 2000. BBC je, kao i sve svetske agencije, javio o velikoj promeni vlasti u Srbiji i kraju vladavine Slobodana Miloševića. Svi mi koji smo se borili protiv tog režima nismo mogli ni da sanjamo da će nepunu deceniju kasnije na vlasti biti toliko „pajtonovaca“ i da ćemo na političkoj sceni svakodnevno gledati „cirkus“. Koji, na žalost, nije i „leteći“, jer neki nikako da odlete!
2010: Danas, na desetogodišnjicu Petog oktobra, mnogo se više govori i piše o nekom nedočekanom Šestom oktobru nego o proživljenom „Četvrtom oktobru“ i svim onim danima, mesecima i godinama pre „srpske oktobarske revolucije“. Žalosno je, međutim, što kako vreme odmiče o svemu govore najviše oni koje bi svaka iole doslednija lustracija oduvala sa političke scene, jedne zbog toga kako smo živeli i šta smo sve preživeli u „godinama raspleta“, a druge što je Peti oktobar zakasnio najmanje deceniju.
A onda su se vratili oni za koje smo mislili da smo ih pobedili tog famoznog Petog oktobra, pa su i moji komentari dobili nešto drukčiju konotaciju:
– Kako da se ne sećam?! Bio sam nigde! Znaš ono, gde si bio – nigde, šta si radio – ništa!
2014: Deceniju i po živimo u provizorijumu u kome se ne zna ni ko su pobednici, ni ko su poraženi. Da se sinoć probudio neko ko je od sreće zbog pobede tadašnje opozicije pao u komu 5. oktobra 2000. i odgledao dnevnike na svim ovdašnjim televizijama, samom sebi bi isključio sve aparate!
2015: I danas će kao svake godine razni učesnici i svedoci i samozvani i izvikani analitičari raspredati o propasti Petooktobarske revolucije. Ja se unapred slažem sa svima, jer veću glupost od svih onih koje su napravili lideri tog istorijskog prevrata teško da će neko moći da izvali.
Zbog toga nam je posle deceniju i po gore nego u jesen 2000. godine, pa i u odnosu na jesen i zimu 1996/1997, u vreme čuvenih „88 dana koji su svetu pokazali jedno drugo lice Srbije“. Iz tog doba ponovo je aktuelna jedna od studentskih parola: „Gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram!“
2016: Moj komentar da su bolnica i banja (posle operacije kuka, tih dana sam bio na oporavku u Mataruškoj banji) poslednja prava prilika za prijateljstva sa potpuno novim ljudima, pošto živimo u Srbiji i ogromna većina starijih nema šanse da krene na putovanja po belom svetu, moja sestra Vera Radović Marinković iz Kumbora prokomentarisla je ovako: „Kad završiš sa ovom fazom oporavka, pravac upis na salsu… Kakva su tek tamo druženja… A i uvek im fali muških kukova za ples!”
Veri je danas rođendan, koji sam prethodnih godina propuštao da joj javno čestitam, glupavo misleći da je važnije da se osvrnem na godišnjicu onog Petog oktobra. Pošto su i kad su bili na vlasti, a posebno od kako su kao fol neka opozicija, svi glavni akteri tih događaja učinili sve da ogromnoj većini dobronamernih građana ogade bilo kakav politički angažman, imam savet za sve prevarene, ponižene i zaboravljene junake „Petooktobarske revolucije“: Pravac na salsu!
2017: I onaj Peti oktobar bio je četvrtak. Pisanje o tom datumu sedamnaest godina kasnije, kad se i njegovim učesnicima, svedocima i vernicima čini da ga nije ni bilo – liči mi na prosuto mleko. Kad smo već kod mleka, nedavno mi je na Zlatiboru, na otvaranju mlekare “Naša Zlatka”, Milan Stamatović, predsednik Opštine Čajetina, ispričao da je 9. marta 1991. iz Užica put Beograda krenuo samo jedan autobus i u njemu svega sedmorica Zlatiboraca. Deset godina kasnije, 5. oktobra 2000. sa istog područja je krenulo deset punih autobusa, od kojih su u dva bili njegove komšije, prijatelji i drugari. Jednom rečju, ništa bez autobusa, koji će doći u Beograd!
2018: „Ove godine Peti oktobar postaje punoletan”, kažu iz Krovne organizacije mladih Srbije. Oni su ovaj datum obeležili u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gde su mladi iz različitih političkih partija razgovarali o periodu pre 5. oktobra 2000. godine, te kakvi su stvarni rezultati Petog oktobra, ima li demokratije u Srbiji i da li je i ona postala punoletna?
Bojim se da je taj 18-godišnjak, nazovimo ga Petko, danas sluđeni navijač, klaustrofobični antievropejac, sitan žickaroš za pivo ispred prodavnice, muvara u školi, koliko sutra student sa “bubicama”, siledžija prema slabijima i bespomoćnima a poslušan sledbenik jačih i osionijih, biće bez ikakve ideje o politici, društvu, ekonomiji, ekologiji… Njegova vršnjakinja Petra zna svaki detalj svakog rijalitija, po ceo dan bulji u telefon, brine o noktima, zbog kojih ne može ništa da radi, prati modu po kineskim buticima, smišlja tetovažu zbog koje će “svi pasti na dupe”, ogovara i spletkari, čitav rečnik joj staje u deset reči i tri uzdaha…
Tako izgledaju kralj i kraljica srpske demokratske maturske zabave, a ponosni roditelji su im svi koji se ovde već decenijama kao fol bave politikom!
* * *
Sad i sam vidim kako su moji tekstovi iz godine u godinu postajali duži, pa samo da podsetim i na poslednje dve „petooktobarske“ objave:
2021: Prvi televizor predstavljen je na Svetskoj izložbi u Njujorku 1939. godine. Mogli bismo da se gorko našalimo na sopstveni račun i da konstatujemo da Srbija, iako se prvi put na ovoj značajnoj manifestaciji pojavila još u Antverpenu 1885. godine, nije mnogo odmakla od tog otkrića. „Vođu smo smestili na sigurno mesto, ne izbija iz televizora“, tako glasi aforizam kolege, čije ime ne pominjem, jer prima platu u jednoj prorežimskoj kući.
Zato više nije ni čudno, još manje smešno, što su u ovdašnjoj javnosti informacije o najznačajnijem planetarnom događaju (otvaranju Svetske izložbe u Dubaiju) svedene na par nadobudnih rečenica o „našem paviljonu koji je izazvao veliku pažnju“, protokolarno praćenje predsednika svega ovoga i njegovu priču, priču, priču o nekakvom Koluviji, zadnja pošta „Jovanjica“.
Kao da je, daleko bilo, kriminal naš najvažniji brend!
2022: Istok Pavlović je svojevremeno 5. oktobar proglasio “Svetskim danom lažne nade”. Za prosutim mlekom, međutim, ne vredi plakati. Bilo pa prošlo, trajalo kratko tek da zaboravimo koliko je bilo slatko posle „godina koje su pojeli skakavci“ osetiti povetarac slobode.
Dvadesetdve godine kasnije, a naročito u ovih deset naprednjačkih, shvatili smo da Slobodana Miloševića nisu srušili građani, još manje kao fol ujedinjena opozicija. „Puk’o“ je jer ga tog oktobarskog dana nisu branili ni policija, ni vojska, ni kriminalci, ni espees-sendvičari, da bi već iste večeri od njega su digli ruke i strogo kontrolisani mediji… A ostao je i bez „bunara želja“, kako smo tokom devedesetih nazivali glasove sa Kosmeta.
Lane sam napisao da je posle svega u mojim ličnim sećanjima najvažniji 5. oktobar 2012. godine, jer smo se tog petka moja Mira i ja konačno sreli sa gospođom Vesnom Đukić i njenim suprugom Petrom. Tom nezaboravnom susretu u čuvenom restoranu “Zlatno brdo”, koji su decenijama držali naši prijatelji Dana i Jeremija Lazareski, prethodilo je dvadesetak meseci dopisivanja i postepenog upoznavanja.
Izlaz je izgleda u tome da ljude kojima poveravamo državne poslove biramo isto tako pažljivo kao što se opredeljujemo sa kim ćemo provesti veče u kafani!